Zašto se javlja strah od odvajanja i kako pomoći detetu da ga prevaziđe?

Strah od odvajanja je prirodna razvojna faza kroz koju prolazi većina dece. On se javlja kada dete postane svesno da je odvojeno biće od roditelja i da roditelji mogu otići i vratiti se. Ovo saznanje, iako važno za emocionalni razvoj, često izaziva teskobu, nesigurnost i plač kod dece.  Roditelji često nisu sigurni kako pravilno da reaguju i kako da pomognu detetu da prevaziđe ovaj strah. Kroz ovaj tekst, saznaćete zašto i kada se javlja strah od odvajanja, kao i koji su najbolji načini da ga dete prevaziđe.

Kada se javlja strah od odvajanja i koja je njegova prirodna funkcija?

Strah od odvajanja obično se javlja između 6. i 18. meseca života, a svoj vrhunac dostiže oko prve godine. To je period kada dete postaje svesno svoje odvojenosti od roditelja, a još nije razvilo poverenje da će se roditelj uvek vratiti. Ova faza je potpuno normalna i prirodna, jer je deo procesa emocionalnog sazrevanja. Dete kroz nju uči da razvija poverenje u stabilnost odnosa i sigurnost sveta oko sebe.

Međutim, ovaj strah se može ponovo javiti i u kasnijim fazama razvoja — prilikom polaska u vrtić, škole ili odlaska na spavanje. Jedan od načina da se detetu pomogne da razvije osećaj sigurnosti je kreiranje prijatnog i poznatog okruženja. Na primer, prilikom odlaska na spavanje se ovo može ostvariti uz kvalitetne posteljine za decu koje će im omogućiti bolji san i omiljene igračke na koje će moći da usmere svoju pažnju. Ovo stvara vezu sigurnosti i postepeno smanjuje osećaj odvojenosti.

Pored toga, strah od odvajanja često se javlja i kao reakcija na promene u porodici, kao što su preseljenje, razvod, rođenje novog deteta ili stresne situacije kod roditelja. Dete oseća promene i reaguje strahom da bi zaštitilo sebe. Važno je da roditelji budu svesni da dete ne razume uvek racionalno uzroke promena, već ih doživljava kroz emocionalni doživljaj. Zato je prvi korak u prevazilaženju ovog straha razumevanje da on nije znak „razmaženosti“ ili problem u ponašanju, već prirodan razvojni mehanizam.

Kako komunikacija i ponašanje roditelja utiču na jačinu straha?

Način na koji roditelji komuniciraju s detetom i reaguju na njegove emocije bitan je faktor u tome da li će strah od odvajanja biti blag i prolazan ili dugotrajan i intenzivan. Ako roditelj na detetov plač reaguje nervozom ili osudom, dete stiče utisak da njegove emocije nisu prihvaćene i da je pogrešno osećati strah. To dodatno pojačava nesigurnost i može stvoriti još veći otpor.

S druge strane, roditelji koji verbalizuju detetove emocije i daju im validaciju pomažu detetu da razume i procesuira ono što oseća. Kroz takve poruke dete razvija poverenje da odvajanje ne znači gubitak ljubavi i sigurnosti.

Emocionalna stabilnost roditelja je presudna. Ako roditelj pokazuje osećanje krivice ili tuge pri rastanku, dete to prepoznaje i doživljava kao signal da je situacija nesigurna.

Kako razvijati detetovu samostalnost kroz rutine i predvidivost?

Rutina je jedan od najvažnijih alata u smanjenju straha od odvajanja. Kada dete zna šta može da očekuje, oseća veću kontrolu nad situacijom. Predvidivost daje sigurnost, a sigurnost smanjuje anksioznost. Uvođenje jasnih dnevnih rutina — kada je vreme za igru, kada za obroke, kada za spavanje i kada se mama ili tata vraćaju s posla — pomaže detetu da razvije poverenje i osećaj stabilnosti.

U okviru rutine, roditelji mogu postepeno uvoditi male korake ka samostalnosti. Na primer, omogućiti detetu da bira odeću, učestvuje u pripremi obroka ili odlučuje o izboru igre. Ove male odluke jačaju detetovu samosvest i osećaj kontrole nad sopstvenim životom, što smanjuje potrebu za stalnim prisustvom roditelja.

Kako kroz igru i simbolične situacije pomoći detetu da obradi strah?

Igra je najprirodniji način kroz koji deca obrađuju svoja osećanja. Kroz igru, dete dobija priliku da projektuje svoje strahove i nesigurnosti u simbolične situacije koje može kontrolisati i menjati. Roditelji mogu svesno koristiti ovu metodu kako bi detetu pomogli da razume i prevaziđe strah od odvajanja.

Osim toga, kreativne aktivnosti poput crtanja mogu otkriti detetova unutrašnja osećanja. Roditelji mogu zamoliti dete da nacrta kako se oseća kada mama ili tata odu na posao, a zatim zajedno razgovarati o crtežu. Ovakve aktivnosti ne samo da osnažuju dete, već i jačaju emocionalnu povezanost između roditelja i deteta.

Strah od odvajanja je prirodna i važna faza razvoja svakog deteta, ali uz pravilnu komunikaciju, dosledne rutine, emocionalnu podršku i razumevanje, on se može prevazići na zdrav način. Roditeljski zadatak je da budu stabilan oslonac, da prepoznaju detetove emocije i na njih odgovaraju sa strpljenjem i empatijom. Kada je potrebno, ne treba se ustručavati da potraže stručnu pomoć, jer zajedničkim snagama možemo pomoći detetu da razvije poverenje, sigurnost i hrabrost da se odvoji i krene u svet sa osmehom.