Danas smo svedoci mnogih studija koje govore o tome kako je za razvoj samopouzdanja kod dece potrebno učešće više različitih faktora. Naročito je za to važan period ranog detinjstva. U tom periodu deca stiču svoja prva iskustva, upoznaju se sa svetom oko sebe, istražuju ga i sve objedinjuju u jednu celokupnu mentalnu sliku. Tokom svog rasta i razvoja deca koriste upravo tu mentalnu sliku za učenje nečega novog kroz iskustvo.

Samopouzdanje deteta do treće godine

Na uzrastu dece do 3 godine veliki značaj za razvoj samopouzdanja imaju prvi vaspitači dece-roditelji. Roditelji treba decu u ovom periodu da podstiču na samoizražavanje, na što veću verbalizaciju svojih zahteva i potreba, kao i da im na sve to daju potkrepljujuću povratnu informaciju i podsticaj.

U ovom periodu deca uče prve reči, uče da hodaju i komuniciraju neverbalno sa okolinom koja ih okružuje. Uče kako da zadovoljavaju svoje potrebe na društveno prihvatljiv i poželjan način. Prilikom te komunikacije nekoj deci je potreban neki spoljašnji podsticaj  koji treba da dođe od roditelja. On može biti u vidu pravovremene pohvale, saveta ili blagovremene kritike koji ima za cilj da ukaže deci šta je to na šta bi trebalo da obrate pažnju. Sve u skladu sa uzrasnim mogućnostima i iskustvima.

Samopouzdanje od treće do šeste godine

Na uzrastu od 3-6 godina se nastavlja bogaćenje dečijeg rečnika i upoznavanje sveta oko sebe. Sve to nužno dovodi do toga da se povećaju i socijalni zahtevi koji se postavljaju pred dete. Ovde mnoga deca kreću i u predškolske ustanove, najpre u jaslice, zatim u vrtiće i na kraju u najstarije predškolske grupe. Deca dolaze u kontakte sa svojim vršnjacima, u razne situacije sa njima. Ovde se nastavlja dalji uticaj roditelja na razvoj samopouzdanja kod dece. Deca se ohrabruju da još više verbalizuju ono što su videla ili iskusila. Daje im se još više prostora da se izraze. Konkretno deca se motivišu da svoje misli prenesu na papir. Da se predstave kroz crtež, kolaž ili neku drugu likovnu tehniku.

Zajedno sa roditeljima, u ovom periodu na decu utiču i vaspitači.Oni treba svojim primerima da utiču na razvoj dečijeg samopouzdanja. Treba da deluju na decu na taj način da ona prepoznaju svoje potencijale i da se iskažu u nečemu. Vaspitači putem usmerenih i slobodnih aktivnosti utiču na decu da budu slobodnija u izražavanju, da se prema starijima odnosi sa poštovanjem ali i da tretiraju drugu decu kao sebi jednake.Poseban značaj u ovom uzrasnom periodu imaju učenje i recitovanje pesmica napamet. Deca na taj način vežbaju javni govor, lepo izražavanje, pravilno držanje tela, sprečava se trema i sve prethodno navedeno utiče presudno na razvoj samopouzdanja. Za temu o kojoj se govori značajno je postepeno uključivanje dece u aktivnosti van ustanove. Sa tim aktivnostima ne treba preterivati i uvek ih treba birati u skladu sa aktivnostima deteta.

Jedna od takvih aktivnosti je i mentalna aritmetika. Mentalna aritmetika obuhvata niz aktivnosti i vežbica kojima se podstiče razvoj moždanih vijuga, kao i razvoj pažnje, koncentracije, fokusa što je sve sastavni deo ko je samopouzdan i hrabar.

Promene u samopouzdanju dece od sedme do desete godine

Na uzrastu dece od 7-10 godina dolazi do još veće potrebe za uticajem na razvoj samopouzdanja kod dece. Ovaj period je i period polaska u osnovnu školu, prelazak u školski sistem i navikavanje na život u školskom periodu. Mnoga deca ranog školskog uzrasta često nemaju samopouzdanja u mnogo čemu što rade. Ovde značajnu ulogu pored roditelja imaju i učetelji/ice, kao i stručna služba u školi (pedagog, psiholog, defektolog itd).

Oni u direktnom radu sa decom mogu da osnažuju samo dete kroz individualne podsticaje i verbalna ohrabrivanja. Takođe stručna služba može u saradnji sa učiteljima/icama detetu da organizuje različita predavanja i radionice sa ciljem da se deca podstaknu da iznose svoja mišljenja, da govore pred grupom, da diskutuju sa vršnjacima bez bojazni i straha. U ovom periodu je važan i uticaj porodice koja treba da pomognu deci da najpre savladaju taj prelazak iz predškolske ustanove u osnovnu školu a zatim i da im budu uvek tu kada treba da prevladaju neku prepreku ili pomognu u rešavanju neke problemske situacije.

Ovde se veliki značaj daje i vannastavnim aktivnostima koje u sebi sadrže kombinaciju mentalne aritmetike i neurolingvističkog programiranja. Takav je pre svega Brainobrain program. U okviru ovog programa deca imaju mogućnost da poboljšaju svoju pažnju i koncentraciju, da vežbaju veštinu javnog nastupa. Takođe ovde mogu slobodno da razmatraju svoja uverenja, da rade na veštini prepričavanja i pisanja, zatim da pravilno definišu svoje ciljeve i da se trude da budu sve dosledniji u njihovom ostvarivanju. Kada se sve to sabere, postiže se veliki uticaj na razvoj samopouzdanja kod dece. Deca su mnogo ohrabrenija i dobila su šansu da pokažu sve što znaju i umeju.

Samopouzdanje dece od jedanaeste do četrnaeste godine

Dolazimo do perioda od 11-14 godina koji za decu predstavlja prelazak iz doba detinjstva u doba mladalaštva, a kasnije i ulazak u svet odraslih. Pored ulaska u pubertet sa svojim primarnim i sekundarnim polnim odlikama, deca se suočavaju sa različitim situacijama kod kuće, u kontaktu sa vršnjacima ili u školi koji mogu da utiču na razvoj njihovog samopouzdanja. Od svih perioda razvoja ovaj period je najznačajniji kada se govori o zajedničkom delovanju roditelja, sada nastavnika i stručne službe u školi. Ako ne dođe do pravovremenih podsticaja i uticaja u ovo doba, dete kasnije može da izraste u mladu osobu koja nema samopouzdanja, nije samostalna i ne snalazi se u životu. Doba puberteta je i doba bunta, borbe protiv autoriteta, eksperimentisanja i ispitivanja sebe i sveta koji ih okružuje još detaljnije. U pubertetu deca koja nemaju samopouzdanje se povlače u sebe, ne komuniciraju sa svojim vršnjacima previše, trude se da budu u svom svetu. Da bi se to izbeglo, roditelji treba svakodnevno da razgovaraju sa svojom decom o važnim životnim temama bez ustručavanja i tabua. Da za njih nema provokativnih pitanja. Nastavnici u školi treba učenike da stavljaju u simulirane životne situacije koje će zahtevati da se učenici snađu, da porazmisle i reše problem. Važna je takođe i povratna informacija učenicima koja je upućena od strane nastavnika.

Na razvoj samopouzdanja utiče i učešće u različitim vannastavnim aktivnostima i sekcijama(recitatorske, likovne ili sportske sekcije). Ne moraju deca u ovim sekcijama da imaju vrhunske rezultate i postignuća koliko je važno da budu deo grupe, da savladaju tremu i strah od govora pred grupom. Deca najstarijeg školskog uzrasta se mogu polako uključivati u različite volonterske aktivnosti koje imaju za cilj pomoć drugima, kao i olakšavanje života onima kojima to nije svakodnevnica. Ovde deca, pored toga što razvijaju samopouzdanje i svest za pomoć drugima, stiču i osobinu altruizma koja je veoma važna u životu svakog pojedinca. Pored toga treba da se bave i nekim sportom, makar i rekreativno. To utiče na razvoj sportskog duha, na zdravlje, fizički razvoj i što je najvažnije od svega stvara se jedna samopouzdana osoba koja je spremna za svakodnevni život, za rad i stvaranje porodice, za svakodnevno egzistiranje u savremenom svetu.

Zašto je važan razvoj samopouzdanja dece

Razvoj samopouzdanja je važan za svakodnevni život. Čim neko poseduje samopouzdanje, lakše mu je da izađe na kraj sa životnim izazovima i problemima. Njega uvek treba razvijati na pravi način kod dece, kroz različite aktivnosti, verbalne i neverbalne podsticajue, graditi ga na pravim vrednostima i  temeljima. Ukoliko se to ne uradi na pravi način deca će kasnije imati probleme u snalaženju, odnosima sa ljudima, rešavanju problema ili orijentaciji u prostoru. Posvetimo se našim najmlađim ukućanima. Zaboravimo na trenutak na sva čuda modernog sveta, poslovne sastanke, treninge i tim bildinge i budimo uz svoju decu dok odrastaju. Omogućimo im srećno detinjstvo kao što su to nama omogućili naši roditelji davnih dana.

Novak Stanišić, pedagog i edukator Brainobrain Školarko Novi Sad