Promene u pubertetu

Opet sam rekla nešto zbog čega se nadurila. Maksimalno sam pazila na svaku izgovorenu reč, jer primećujem da je osetljivija u poslednje vreme, povredi je čak i najmanja primedba, najlepše upakovana kritika ili najmekša molba da nešto uradi. Stigao je pubertet, voila! Nema šta drugo biti. Ranije je na sve to samo odmahivala rukom, smejala bi se na svoj račun ili jednostavno uradila ono što kažem.

Više mi ne priča ništa. Umela tako je slatko i usplahireno do detalja da prepriča neki njoj bitan događaj iz škole. Uvek smo pričale otvoreno o svemu, tako je još od vrtića i prvih socijalnih kontakata i odnosa koje je gradila. Sada uleti iz škole, baci ranac na pod, pita šta ima da se jede, jede i zatvori se u svoju sobu. Nedostaje mi i postaje mi daleka. Ono čega se plašim je da ja njoj ne nedostajem i postajem još dalja. Na svu sreću još uvek voli da se mazi, inače ne znam kako bih izdržala ovu tresku vratima (da li stvarno sve pubertetlije to rade?), plač za svaku sitnicu, nemilosrdno uništavanje moje šminke i taj neki jaz između nas. Ma kakav jaz, ovo preti da postane Kineski zid.

 Kako je to bilo dok je bila mlađa

Kad je bila mlađi školarac prolazili smo kroz fazu prilagođavanja na novonastale obaveze i situacije, gde je takođe bilo momenata tipa ja ovo ne znam, ja ovo ne umem, nikad neću uspeti, Ana piše mnogo lepše od mene, ismevaju me stalno jer šuškam i slično.

Sve ovo me je navelo da se zapitam kakva je uloga nas roditelja kada naša deca počnu da pokazuju prve znake manjka samopouzdanja? Kada se javi sumnja u svoje sposobnosti, kritički stav prema sebi i smanjenje ili gubitak samopouzdanja.

Pretpostavićemo da se uzroci manjka ili gubitka samopouzdanja uslovljeni drugačijim razlozima kod dece pre i tokom puberteta tj. rane adolescencije, te ćemo sa tog aspekta u narednim redovima i pričati na ovu temu.

Što se školaraca tiče, pogotovo prvaka, moramo biti svesni velikih promena koje se dešavaju u tom periodu. Upoznavanje novih drugara, uspostavljanje nekih drugačijih relacija od onih koji su postojali u vrtiću, drugačija dinamika dana i povećanje obaveza su sve faktori koji mogu navesti dete da vidi sebe kao nekog ko neće moći da se izbori sa svim tim. Neka deca jednostavno nisu svesna ili dovoljno zrela da shvate šta je to što se sada od njih očekuje. To pogotovo važi za decu koja se sada po prvi put susreću sa konceptom sedenja na času u trajanju od 45 minuta. Na Brainobrain časovima vidimo koliko je deci tog uzrasta to izazovno, i zato ozbiljan rad na abakusu često oplemenjujemo igricama i vežbama tipa brain gym igre, vežbama motorike, kreativnim radom i slično, konstantno povećavajući vreme neprestanog sedenja dok ne dođemo na nivo od 45 minuta, kako bi se deca što bolje spremila za školu.

Školske obaveze i samopouzdanje deteta

Ukoliko sa našom decom do kraja nižih razreda radimo zajedno sve školske obaveze, biće potpuno nespremni kada dođu u peti razred da prihvate drastično povećanje gradiva, nove predmete i nastavnike. Zato je od izuzetne važnosti da se trudimo da budu samostalni, da znaju šta imaju za domaći i da ga urade sami. Nama su naši roditelji govorili: „Ja sam svoju školu završio“ i velika istina je toj rečenici. Samopouzdanje će im se stalno povećavati kako sami budu obavljali svoje zadatke, kada se uvere u svoje sposobnosti, a mi treba da budemo tu da ih pohvalimo i nagradimo, da se hvalimo njima svojim prijateljima tako da oni čuju, naravno i da im pomognemo kada zaškripi ili kada nešto stvarno ne shvataju a ne da radimo umesto njih.

Socijalni odnosi i uticaj na samopouzdanje

Ukoliko je razlog manjka samopouzdanja zadirkivanje od strane drugara ili neuklapanje u društvo, treba raditi na njihovoj emocionalnog inteligenciji. Emocionalna inteligencija prema istoimenoj knjizi Danijela Golemana, pisca i naučnog novinara, podrazumeva samosvest (prepoznavanje sopstvenih emocija, samoregulaciju (upravljanje istima), socijalne veštine (održavanje odnosa sa drugima), empatiju (uvažavanje tuđih osećanja) i motivaciju (ono što nas pokreće). Rad na svakom od ovih elemenata, a najbolje na svim, mnogo će pomoći našem detetu da se snađe u društvenim interakcijama, stekne i poveća samopouzdanje. Rad podrazumeva kako razgovaranje o svemu ovome, tako i lični, roditeljski primer. Ovo se odnosi na decu bilo kog uzrasta, bez obzira da li su mlađi ili stariji školarci, menjaju se samo okolnosti i način pristupa. Socijalne veštine se uče ceo život i ja sam uvek mišljenja da je humor i zabava odličan pristup svemu. Možemo recimo okupljati njihove drugare u našem stanu, organizovati tematske zabave ili grupne izlaske u parkove, podsticati druženja svakog tipa, ali treba i negovati lična prijateljstva iz kojih naša deca takođe mnogo uče.

Ne kaže se bez razloga: „Mala deca mala briga, velika deca velika briga“, te ćemo više pažnje posvetiti manjku samopouzdanja kod dece koja su ušla u period puberteta u narednom delu.

Uticaj roditelja na samopouzdanje

Što se naših pubertetlija tiče, po mom mišljenju, najveći izazov i naša uloga u ovom periodu ogleda se u  tome da sačuvamo smirenost, da obasipamo naše tinejdžere ljubavlju i razumevanjem, jer će se oni sami sigurno osećati kao da ih ceo svet mrzi ili osuđuje. Setimo se da su njihove promene raspoloženja u velikoj meri uslovljene lučenjem hormona kojima još uvek nisu naučili da upravljaju i sa kojima se nisu saživeli. Potrebno je da negujemo naše male ruže, kao i do sada, najbolje što umemo, iako ćemo većinu tog vremena provesti vadeći trnje iz ruku. Najbitnije je da uvek imamo na umu da je ovaj period razvoja teži njima nego nama. Mi smo kroz svoj pubertet prošli, oni nisu. Potrebno je da se potrudimo da im olakšamo sve te promene raspoloženja i ponašanja tako što ćemo ih uveriti da smo tu, da uvek mogu da nam se povere ili pitaju za savet. Takođe posebno im treba pojasniti da nas mogu pitati sve što žele na osetljive teme i teme koje se tiču telesnog sazrevanja, a naši odgovori treba da im pomognu da prihvate novonastale promene i daju im orijentir za ponašanje u određenim situacijama, nikako da im izazovu nelagodu ili sramotu.

Poverenje u roditelje i samopouzdanje

Sada je vreme za izgradnju nekog drugačijeg poverenja, poverenja koje grade dve odrasle osobe, tačnije jedna odrasla i jedna koja misli da je odrasla. Ukoliko osuđujemo njihove izbore, posebno što se muzike, stila oblačenja i društva tiče, rizikujemo da se udaljimo još više. Dobro je, takođe, biti u toku sa trendovima i sa tehnologijom, tako ćemo lakše naći zajednički jezik a moći ćemo da budemo „kul“ roditelj i da ispratimo šta naše radoznalo čedo radi na društvenim mrežama na primer. U današnje vreme to je nažalost neophodno.

Rad na samopouzdanju

Rad na njihovom samopouzdanju je posebna priča. Ako su ga ranije imali, sada će biti itekako poljuljano. Percipiraće svoje telo na drugačiji način i ovaj period je verovatno kritičan za njihov budući stav prema istom. Objasnićemo im sve promene koje se dešavaju, da smo i mi prošli isto i da će i to proći. Ja sam svom detetu recimo pokazivala slike iz tog nekog perioda kada mislim da me je pubertet najviše izmenio, pa smo došle do zaključka da je sve to prolazno. Pročitati priču o ružnom pačetu bezbroj puta, iako su je prerasli i razgovarati sa njima o njoj.

Emocije i samopouzdanje

Njihove ispade besa će biti teško tolerisati. Biće česti, intenzivni i u većini slučajeva ničim izazvani. Naše je da relativiziramo situaciju, da pokušamo da dopremo do onog racionalnog dela njih koji je još uvek tu negde, samo su ga hormoni malo uspavali. Da dokučimo ili „izvučemo“ iz njih šta je pravi razlog njihovog besa i da ih navedemo da razmisle da li je opravdan ili samo preterano reaguju. Ukoliko je ljutnja opravdana, naravno da ćemo pokušati da im pomognemo i ako je do nas da izgladimo odnos.  Neke od tih ispada treba potpuno izignorisati, pustiti da prođu sami od sebe, jer oni često na takav način privlače pažnju i potreban je samo jedan naš mali lep gest da ih smiri. Bitno je da sprečimo ili ublažimo osećaj krivice koji im se može javiti kada oluja prođe, koji takođe utiče na samopouzdanje. Moje dete npr. posle tako nekog ispada upadne u fazu da se loše oseća jer je bila bez kontrole. Tada pokušam da joj objasnim da je u redu ponekad imati ventil i da je malo buntovništva lekovito, ali da minimum lepog ponašanja i kućnog vaspitanja moraju postojati. Verovatno se većina roditelja u ovom periodu oseća kao da stalno gasi šumski požar kanticom za zalivanje cveća, ali i za nas postoji uteha i glasi: „I to će proći“.

Moramo se pomiriti sa tim da više nismo najpametnije osobe u njihovim životima, oni kojima se dive pitanjem: „A kako mama ti to sve znaš?“. Sada će sumnjati u naše reči, verovaće možda više nekom marginalnom viralnom liku nego nama. Kritikovaće naše ponašanje, uviđati naše greške i neće se libiti da nam ih natrljaju na nos. Kriviće nas za neki „loš“ gen koji smo im preneli ili neku vrednost koju smo im vaspitanjem usadili, a sada je smatraju beskorisnom ili štetnom. Sve ovo ne bi bio toliki problem (kada izuzmemo to da nas može lično povređivati), da deca kroz nas ne vide sebe. Ako nama toliko toga fali, kako oni sebe da vide u lepšem svetlu? Tada je potrebno da im približimo istinu da radimo onako kako najbolje umemo i da smo se oduvek trudili da im prenesemo ono najlepše što i sami posedujemo. Bitno je da ih uverimo da ako oni isto uvek budu radili na sebi i radili najbolje što umeju, sve će biti u redu. Takozvane psiho drame odnosno povremene zamene uloga mogu biti od velike pomoći u tim situacijama. Dogovorimo se da na primer jedan dan zamenimo uloge, gde će dete biti roditelj i obrnuto. Obavezno preciziramo koji su to delovi svakodnevnog života u kojima se zamenjujemo i pustimo da spontanost i kreativnost odrade svoje.  Takve male predstave mogu biti fenomenalan način da vidimo sebe u tuđim očima, da shvatimo stanovište onog drugog, odnosno da „obujemo njegove cipele“ kao i da se sa svojim detetom povežemo još više i na nekom drugačijem nivou.

Ljubav prema sebi i samopouzdanje

Ovo je najbitniji period da ih naučimo da vole sebe. Da ih naučimo da ne budu suviše kritični prema sebi, već naprotiv, nežni. Da zavole svaku crtu svog karaktera i svaki deo svoga tela i da su jedinstveni. Da su u nečemu bolji od drugi a u nečemu gori, i da je to sve ok. I da su suze ok 😉.  Da ih  usmerimo na neophodnost razgovora o osećanjima i adekvatnog izražavanja istih (pogotovo naše dečake), i  da razumemo i sa empatijom pristupamo svemu što nam kažu i povere. Potrebno je uvažavati njihove stavove i mišljenja, pridati im važnost i objasniti im da su legitimni čak i kada se ne slažemo sa njima. To neslaganje bi trebalo da iskažemo na način koji im neće umanjiti samopouzdanje već ih upravo ohrabriti da budu otvorenog uma za različita stanovišta, verujući da će im ono što vide i nose iz kuće služiti kao kompas u ovim turbulentnim vremenima.

Ljubav prema drugima i samopouzdanje

Zasigurno će biti i momenata kada će nam pokazivati ljubav kao ranije, prigrabimo ih najjače što možemo. Biće i trenutaka kada će nas iznenaditi svojom zrelošću  i odgovornošću, kada će biti razumni i spremni za svaku vrstu saradnje i dogovora. U takvim momentima je važno da ih pohvalimo, da na nežan način uporedimo takvo ponašanje sa onim kad ih „uhvate bubice“, nadajući da će sami shvatiti da im ova druga vrsta ponašanja nikako nije na korist. NLP kao nauka i bitan deo Brainobrain programa, ovu vrstu poređenja trenutnog sa željenim ponašanjem i razmišljanjem naziva modelovanje. To je proces tokom kog uviđamo koje su to pozitivne osobine i vrednosti koje vidimo kod sebe ili drugih, a koje želimo da negujemo ili trajno usvojimo, čime radimo na povećanju samopouzdanja i razvoju socijalnih veština koje ostaju za ceo život!

Kakva su Vaša iskustva sa tinejdžerima i njihovim samopouzdanjem?

Autor: Jovana Pendić Ignjatović, Brainobrain Vračar franšizer i edukator