Tokom odrastanja deca stiču nove veštine, uče nove stvari i sve to rade tokom čitavog života. Jedna od stvari koje bi trebalo učiti decu je da kažu „izvini“ u situacijama kada pogreše i kada nešto ne urade kako treba.

Deca se suočavaju sa raznoraznim životnim izazovima i situacijama sa vršnjacima. U tim situacijama često dolazi do konflikata i do toga da neka deca ne znaju da je reše na pravi način. Razrešavaju je tako što gledaju da urade sve samo da ne budu oni “krivi”. Čujemo izgovore tipa “Nisam ja kriv, to je bilo slučajno”, “Mi smo se igrali i ne znam šta se dogodilo”, “On me je naterao na to, mi smo se baš lepo igrali do tada”. Ovo je posledica vaspitanja u porodici i uticaj sredine gde se deca prezaštićuju i “gleda im se kroz prste”.

Postoji više načina da se razreši ovaj problem. U porodicama deca treba da se vaspitavaju da kada pogreše, da tu svoju grešku ne pripisuju drugome, nego da priznaju da su pogrešila i da se izvine. To se postiže odgovarajućim odnosom prema detetu koji uključuje asertivno delovanje roditelja na dete, učenje da je u redu pogrešiti i da “svako greši”, kao i da je u redu da se kaže lepa reč da bi se izvinili za ono što su pogrešili. Vaspitanje ne treba da se zasniva na principu nagrade i kazne gde roditelji nagrađuju samo dobro ponašanje dece dok ono neodgovarajuće sankcionišu često neprimerenim kaznama. Ako se primenjuje  vaspitanje na osnovu nagrade i kazne deca će pokušati na svaki način da izbegnu kaznu i da budu nagrađeni za svako ponašanje za koje smatraju da je dobro. Uticaj na vaspitanje takođe može imati i sredina u kojoj se boravi. Ako je to sredina koja podstiče ponašanja gde se svako izvlači, gde niko ne priznaje svoju grešku, velika je verovatnoća da će se takav obrazac ponašanja ponoviti i kod onih koji su njemu izloženi.

Ovome se može pristupiti na više načina. Jedan od takvih načina je i prisustvo različitim vannastavnim aktivnostima koje podstiču ponašanja koja su društveno prihvatljiva i gde se deca uče bontonu, lepom ophođenju prema sebi i drugima, kao i priznavanje greške i izvinjenje kada su nešto pogrešno čula, uradila ili dozvolila. Tome doprinose i radionice asertivnosti gde se deca uče kako da zaštite sebe i svoja prava ali da ne ugroze prava drugih. U okviru Brainobrain programa, u delu koji se odnosi na Neurolingvističko programiranje deca upravo uče ovakva ponašanja, ali se uče i važnim socijalnim veštinama, fokusu, koncentraciji i brzini. Uče se tome da ne postoji neuspeh nego samo prava povratna informacija, kako da izađu na kraj sa problematičnim situacijama, a da to ne utiče na njih. Zatim da su resursi za uspeh u njima samima i da je najbolje donešena odluka ona koju u tom trenutku donesu. U okviru programa se uče o važnosti komunikacije i tome da je bez nje nemoguće funkcionisati. U situacijama kada se nešto pogrešno uradi upravo je komunikacija ta koja omogućava da je kaže “magična reč” “Izvini”, “Oprosti”, “Neće se ponoviti” i sl.

       Decu treba od malih nogu vaspitavati da se prema sebi i drugima odnose sa poštovanjem i uvažavanjem. Da se iskreno izvine u situacijama kada su pogrešili i kada je došlo do toga da je urađeno nešto za šta nije postojala očigledna namera. To se sve može postići sistematskim delovanjem roditelja, vaspitača, učitelja i svih onih sa kojima deca dolaze u kontakt na putu od rođenja do odrastanja. U suprotnom ćemo stvoriti takve ljude koji neće mariti za druge nego će gledati samo sebe i sve u životu dobijati na različite nečasne načine.

Novak Stanišić, edukator Brainobrain Školarko Novi Sad