Opušteno nedeljno prepodne. Loše je vreme pa mi izgleda da dan nećemo provesti napolju porodično. Šta drugo jedna zaposlena mama dvoje dece od 11 i 6 godina može da radi u takvoj situaciji, osim da sređuje stan i to generalno. Doručkovala, popila kafu, pa gledam odakle početi. Sudovi iz mašine od sinoć, veš isto, veš iz sušilice takođe. Pakovanje veša koji nije za peglanje, peglanje onog koji baš mora i raznošenje dragim ukućanima po ormarima. Usisavanje. Bože što se linja ovaj pas. Onaj kog smo uzeli da deca steknu osećaj odgovornosti. Šeta ga suprug dva puta dnevno. Menjanje i pranje posteljina sa 4 kreveta, bračni i dva singl. Prozore neću danas, kiša je. Remek dela nastala prstom po prašini takođe moraju nestati. Vidim blatnjave čizme mlađeg deteta u hodniku od sinoć ostale. Već me hvata  lagana nervoza jer samo iskaču novi zadaci. Kako mi se nagomilalo ovoliko posla i kako to mislim (samo) meni?

Dok sa suprugom dogovaram ko će šta da radi, primećujem da naši mladunčići ni ne čuju šta pričamo, a kamoli da se ponude da oni urade nešto.

A onda mi sine – DA LI MORA BAŠ TAKO?

Padaju mi na pamet sledeće reči: produktivnost, efikasnost, delegiranje, slobodno vreme, knjiga, muzika, neki dobar podkast, jamb…Krenem polako da smišljam kako da uposlim preostale četiri nezauzete (da ne kažem besposlene) ručice, jer nisu više mali, međutim primećujem da za svaki od ovih poslova nađem razlog ili opravdanje zašto ih oni ne mogu uraditi. Prosto mi se sama nameću pitanja da li previše štedimo svoju decu, da li nam je lakše da uradimo sve sami, ili mi roditelji jednostavno nemamo poverenja u njihove sposobnosti?

U narednim redovima ćemo govoriti o poverenju u dečije sposobnosti, odnosno govorimo o tome:
⁃ zašto današnja deca ne obavljaju više poslova (ne mislimo na školske i vanškolske obaveze tipa sport ili dodatna edukacija)
⁃ zašto ne očekujemo veću spretnost i umešnost u obavljanju istih
⁃ zašto ne očekujemo (i uglavnom ne dočekamo) da se deca sama sete ili ponude da nešto obave bez naše molbe tj. zahteva ili onda kada nas vide da mi nešto radimo da nam se pridruže.

Koji se poslovi mogu delegirati deci?

Definišimo koji su to poslovi o kojima pričamo. To su obični, svakodnevni poslovi koji su neizbežni, a oduzimaju vreme i energiju. To su poslovi koje nekako po pravilu sve sami sebi tovarimo na ledja, umesto da polako, u skladu sa uzrastom i sposobnostima, jedan po jedan, počnemo da delimo sa decom a kasnije im neke od njih i potpuno prepustimo. Na primer: postavljanje i sklanjanje sa stola, zatezanje kreveta, sređivanje sudova i veša, brisanje prašine, zalivanje cveća, čišćenje lišća ili snega iz dvorišta, prišivanje dugmeta i slično.

Neka bitna pitanja za dalje razmišljanje

1. Da li ste nekada pomislili da ste vi u njihovim godinama znali/mogli/morali/umeli da obavite više radnji, tj. da ispunite više obaveza nego vaša deca? Ne vara vas osećaj, danasnji na primer devetogodišnjak je u stanju da obavi daleko manje zadataka nego njegov vršnjak 20, 30 a pogotovo 50 i više godina ranije.
2. Da li ste pomislili da ne samo da ste znali koje su vaše dužnosti, nego ste ih i obavljali određenim redom? Recimo dodjemo iz škole, završavamo školske obaveze a onda su izlazak napolje i kućne obaveze bile stvar dogovora i situacije. Ali su ove druge, kućne obaveze svakako postojale.
3. Takodje, verovatno ste naišli i na tabelu poslova koje dete može da obavlja u odredjenom uzrastu, prema čuvenoj Mariji Montesori, doktorki psihjatrije i pedagoškinji. Da li vam se nije poklapalo ono sto vaše dete radi u određenom uzrastu sa onim kako je to raspoređeno u navedenoj Montesori tabeli, odnsno da li vam je taj spisak izgledao (kao i meni) pomalo ambiciozno?

Ako je odgovor na neko ili sva ova pitanja potvrdan, dalji tekst je upravo za vas, nastavite sa čitanjem :)!

Bitna napomena: ovde nije poenta da dokažemo da smo mi bili bolji ili da današnja deca ništa ne znaju, već da podstakne na razmišljanje svakoga od nas i da ukoliko se pronalazimo u ovim redovima, shvatimo gde grešimo i pokušamo nešto da promenimo.

Različiti roditeljski stavovi

Ukoliko posmatramo stavove roditelja po ovom pitanju kao dva suprotstavljena tabora, možemo reci da postoje:
⁃ oni koji preopterećuju decu raznim obavezama kako kućnim i školskim tako i onim vanškolskim do mere da više škode nego koriste, koji od svoje dece očekuju previše ili su čak uslovno rečeno zamenili uloge sa njima
⁃ oni koji smatraju da deci poslovi i odgovornost u odraslom dobu neće “pobeći” i da je naš posao da ih pustimo da budu samo deca i bezbrižno uživaju u detinjstvu.

U odbranu prvog “tabora” nemamo ništa reći, a što se drugog tiče, delimično jesu u pravu, poslovi neće pobeći. Ono što tim roditeljima promiče je činjenica da kada ti poslovi i obaveze dodju na red, postojaće ogromna razlika između onih koji raspolažu sa puno veština, tj. onih koji su navikli da rade i onih koji se tada sa njima susreću po prvi put. Kako je prava mera uvek u umerenosti, polazimo dalje od pretpostavke da ste vi jedan od roditelja koji pripada zlatnoj sredini između ova dva mišljenja.

Kako izaći iz “začaranog” kruga?

Kineska izreka kaže “Nadaj se najboljem, budi spreman za najgore”, a naša “Samo mudra glava stotinu ruku ima”. Znate sigurno i izreku čuvenog Konfučija: “Daj čoveku jednu ribu, i nahranićeš ga jedan dan, a nauči ga da peca, nahranićeš ga za ceo život.”
Šta nam je činiti?

Vreme i strpljenje

Za početak se moramo naoružati vremenom i strpljenjem. Nije tajna ni tabu tema da modernom roditelju upravo to i nedostaje u svakodnevnom životu.

Što se vremena tiče, ti poslovi nam ga ionako oduzimaju, razlika je samo u tome sto treba da nastojimo da decu što više uključujemo u obavljanje istih. To može potrajati duže, ali koristi od uključivanja dece su višestruke, te bi trebalo bar za jedan od tih poslova naći više vremena, možda i na uštrb ostalih koje moramo uraditi. Ukoliko od naše dece očekujemo da nešto obave brzo i tačno jer mi žurimo, a oni ne uspeju ili ne stignu, posao ostaje neobavljen, a dete nezadovoljno i/ili sa manjkom samopouzdanja. Dete može ubuduće odustajati od daljih pokušaja da ne bi ponovo osetilo taj osećaj razočaranja u svoje sposobnosti ili ga videlo na našem licu.

Najbolje je svakog dana odvojiti određeno vreme tokom kog ćemo se potpuno posvetiti tome da istrajemo u naumu da dete nešto uradi samo.

To apsolutno ne mora biti na primer pola sata ili sat u kontinuitetu, tokom kojih ćemo nadgledati dete odnosno “stajati mu nad glavom” dok nešto radi, jer poenta je upravo u tome da taj posao ne mora biti obavljen odmah. Tako ćemo detetu poslati poruku da ima, ne baš svo vreme ovog sveta, ali dovoljno vremena da odradi taj zadatak. Za neke jednostavnije zadatke nije zgoreg reći detetu koliko vremena ima na raspolaganju, ali naravno neka to uvek bude više nego što bi nama bilo potrebno.

Zajedničko obavljanje poslova

Dok radimo zajedno sa decom, ili im pokazujemo kako nešto treba uraditi, upotrebljavamo (možda i nesvesno) VAK metodu, dokazanu metodu poboljšanja veština koju koristimo na Brainobrain časovima. Drugim rečima dete vidi to šta se radi (V-vizuelno), samo svojim rukama obavlja posao (K-kinesteticki) i čuje od nas sve o tom konkretnom zadatku (A-auditivno).

Što se strpljenja tiče, uglavnom nam je daleko lakše da to uradimo sami, i to iz više razloga: ne moramo se nadmudrivati sa njima zašto to baš moraju oni, zašto ne brat/sestra, zašto sada, njihovi drugari to ne rade i slično. Lakše je jer ćemo uraditi brže, sa manje nereda i na način na koji mi želimo da bude urađeno.

E tu je zamka. Moramo ih pustiti i, uslovno rečeno, naterati da urade to, onoliko sporo koliko je potrebno, onako kako sada, u ovom trenutku to umeju, dok će nered morati da srede sami. Oko ovog poslednjeg ne bi trebalo da bude kompromisa.

Istrajnost

Sledeća bitna stvar je istrajnost. Povezana je sa pomenutim strpljenjem, ali ne nužno. Nismo roboti, ukoliko i reagujemo neprimereno kada deca ne žele da se potrude ili im nešto jednostavno ne ide od ruke, to ne znači da sutra ili za par dana ne možemo pokušati ponovo, možda na drugačiji način, sa više entuzijazma ili kada smo i mi i dete bolje raspoloženi.

Motivacija

Istrajnost je bitna i zbog motivacije. Kada dete bude sve više napredovalo u obavljanju određenog zadatka, ili više njih (svejedno da li ih obavlja brže ili bolje ili oboje), kada vide da mogu i umeju, svaki sledeći zadatak će prihvatati sa manje negodovanja i otpora. Naši edukatori u Brainobrain programu upravo to napredovanje vide kod dece kao glavni samomotivišući faktor. Momenat kada su zadovoljni sobom, kada postignu uspeh, bilo na časovima, kod kuće ili na Brainobrain takmičenjima, ih pokreće da od sebe očekuju više i bolje i neizostavno podiže samopouzdanje.

Pohvale

Pomenuli smo burne reakcije na neuspeh pa moramo svakako pomenuti i pohvale za dobro obavljen posao. Pohvale su ne samo poželjne već i neophodne, ali i tu treba biti oprezan. Pohvale su kontraproduktivne kada nisu osnovane, kada se koriste samo kao puki vid ohrabrenja, a deca to osete, to je sigurno.

Objektivnost

Ono sto je takođe od važnosti u ovom procesu je objektivnost. Svako od nas roditelja uglavnom zna šta je to što naša deca umeju da urade, a šta ne. Zato je bitno da ih ne precenjujemo kao i da ih ne potcenjujemo, ali imajte u vidu i da deca umeju itekako da iznenade. Tako možemo pretpostaviti da nešto umeju jer smatramo da je jednostavno, pa se ispostavi da grešimo ili da nešto ne znaju jer nisu ranije radili, a oni briljiraju.

Nove aktivnosti

Znate i sami koliko puta kažemo da su deca toliko umešna sa modernim tehnologijama, da kao da su se rodili sa njima. Zašto to ne kažemo za šivaću iglu, šrafciger, varjaču, klešta, peglu, usisivač ili tako neki predmet (bez podele na muške i ženske poslove, da se razumemo :))? Jer im telefone/tablete mi dajemo u ruke a navedene predmete retko ili uopšte ne, svaka čast izuzecima. Tako da ne treba sumnjati u njihove sposobnosti već im davati motivaciju i prave alate i to svakodnevno! Uz konstantan nadzor, to se podrazumeva.

I još jedna stvar za kraj

Nemojte optuživati sebe tokom ovog procesa da to malo slobodnog vremena koje imate za svoju decu koristite da ih “terate” da rade. Jer i ovako provedeno vreme itekako može biti kvalitetno provedeno. Granice vam jedino mogu biti mašta i volja da se zabavite i zbližite još više sa svojim detetom kroz zajedničko obavljanje posla. Pa tako su to činile generacije pre nas, zar ne? Svi mi se sećamo tih sitnih poslova kojima smo pomagali svojim roditeljima, bakama i dekama, kao npr. mlevenja oraha za štrudlu, prebiranja pirinča za pilav ili pšenice za slavsko žito (eto super vežbe za finu motoriku :)). Sećamo se, na primer, kad nas pošalju po francuski ključ ili krstasti šrafciger a mi prevrnemo ceo alat jer ne znamo ni šta je to. Zato smo i znali šta je i kako se koristi kada je nama zatrebalo. Sećamo osećaja da doprinosimo, da smo “odrasliji” i korisni. Ono što je najbitnije, sećamo se zajednički provedenog vremena, osećaja pripadanja. Sećamo se razgovora, pogleda i osmeha naših ukućana, duboko u nama ostaju ljubav, bliskost i toplina doma. Neke porodične ili poučne priče ispričane u takvim trenucima se pamte čitav život!

Zato da ponovimo – imajmo poverenja u sposobnosti naše dece!

Jovana Pendić Ignjatović, Brainobrain Vračar franšizer i edukator