Živimo u svetu koji se vrtoglavo brzo menja.  Ljudi putuju brže neko ikada, komunikacija im se odvija brže neko ikada i uopšte taj trend da se sve obavi što je pre moguće, zahvatio je sve sfere modernog života. Ovakav trend postoji i kada se radi o čovekovoj prehrani – oduvek pokušava da pronađe načine koji će mu pomoći da u što kraćem roku ,,stavi hranu na sto’’.

Danas je to lakše nego ikada, ali ima i onih skeptika koji se pitaju koliko je to na uštrb kvaliteta, jer naravno da treba da brinemo čime se hranimo. Zato danas govorimo o različitim vrstama proizvodnje namirnica: organska proizvodnja, konvencionalni uzgoj i GMO hrana.

Organska proizvodnja

Organska proizvodnja podrazumeva proizvodnju hrane pod strogim propisima, bez pesticida, bez upotrebe antibiotika, aditiva i drugih potencijalno štetnih dodataka koji se mogu koristiti u, npr, komercijalnoj proizvodnji.

Potrošači zainteresovani za ekološku hranu traže hranu koja nije hemijski tretirana korišćenjem pesticida, svežu i minimalno obrađenu hranu. Takva hrana se nabavljala direktno od uzgajivača. Lična definicija ekološke hrane je razvijena iz direktnog iskustva: razgovorom sa uzgajivačem, posmatranjem uslova na farmi i praćenjem aktivnosti prilikom uzgoja. Kako su se zahtevi za ekološkom hranom povećavali, velike isporuke ekološke hrane su zamenjivale direktne nabavke od uzgajivača. Danas ne postoji ograničenje u veličini farme na kojoj se uzgaja ekološka hrana, tako da mnoge velike farme imaju odeljke u kojima uzgajaju ekološku hranu. Na tržištu je teško razlikovati ovakvu hranu, pa je uvedeno označavanje proizvoda kao „sertifikovanih ekoloških“ proizvoda.

Uglavnom se pod ekološkom hranom misli na voće i povrće, ali ponekad ovaj izraz upotrebljavamo i za hranu životinjskog porekla (kada su životinje othranjene na zdrav i prirodan način).

U razvijenim zemljama zapadne Evrope i u SAD postoje specijalizovane pijace sa ekološkim namirnicama, a kod nas imamo porast prodavnica sa isključivo organskom hranom te online prodavnice.

Da bi se neko povrće i voće smatralo ekološkom hranom, ono mora biti odgajano uz poštovanje sledećih pravila:

• Ne smeju se koristiti pesticidi, herbicidii slična sredstva.
• Na njivina kojoj se uzgaja ekološka hrana ne smeju se koristiti hemijska sredstva najmanje tri protekle godine.
• Ta njiva mora biti i jasno odeljena, da biljke na njoj ne bi dolazile u dodir sa hemikalijama sa susednih njiva.
• Zabranjen je genetički inženjering- sve mora biti u skladu sa prirodom.
• Problemi sa štetočinama rešavaju se prirodnim putem – postavljanjem zamki i mamaca; korišćenjem životinjskih vrsta koje su prirodni neprijatelji konkretnih štetočina.

Kada je reč o ekološkoj hrani životinjskog porekla, pravila su sledeća: u ishrani životinja ne smeju se koristiti hormoni koji veštački pospešuju rast, kao ni bilo kakvi lekovi i druga veštačka sredstva.
Prednosti korišćenja organskih proizvoda su mnogobrojne. Pre svega, sigurni smo u poreklo namirnice, znamo kako je uzgajana i da je bez štetnih materija, te je sigurnija za ljudsku upotrebu, a pogotovo za populaciju dece koja je i osetljivija, a sigurnija i za okolinu.
Ipak, ovakav vid proizvodnje iziskuje veće troškove, te su i same namirnice dosta skuplje i ne može ih baš svako priuštiti. Posledično tome i ne mogu se naći u većim marketima, samoposlugama i sličnim prodajnim mestima u tolikoj meri, kao što mogu ostale namirnice.

Komercijana proizvodnja

Komercijalna proizvodnja namirnica takođe podleže strogim zakonskim odredbama, ali su u njihovoj proizvodnji dozvoljeni upotreba pesticida, aditiva i raznih drugih dodataka za koje je dokazano da nisu štetna za ljude ukoliko se koriste prema propisanim pravilima.  Pesticidi se koriste kao odbrana od raznih štetočina i tako se dobija bolji prinos, konzervansi pružaju duži rok trajanja namirnicama, a razni aditivi pojačavaju ukuse, boju i sl.

Svako korišćenje pesticida sa sobom nosi negativne posledice na ekosistem u kome se primenjuje i okolne ekosisteme. Smanjenje upotrebe pesticida je jedan od temelja održive poljoprivrede i ideja održivog razvoja. Postoje mere opreza koje bi se morale poštovati kada je upitanju upotreba pesticida i ostalih dodataka, ipak svedoci smo čestih kontraverzi kada je to u pitanju, pa otuda ne čudi čovekova sumnjičavost. Pretpostavka nauke je da namirnice nisu štetne ukoliko se poštuju stroga pravila njihovog uzgoja i kasnije distribucije i skladištenja.

S druge strane, hranu koja je ovako uzgojena znatno je lakše nabaviti, cena im je takođe drastično pristupačnija od organske – te je stoga i dalje primamljivija.

Genetski modifikovana hrana

Genetski modifikovana hrana (GMO hrana ili biotehnološka hrana) jeste hrana proizvedena od organizama koji su bili podvrgnuti posebnim izmenama unutar sopstvene  DNK, korišćenjem metoda genetičkog inženjerstva. Ove tehnike su dopustile ispoljavanje novih osobina kod organizama koji ih prethodno nisu posedovali.

Postoji široki naučni konsenzus da hrana na tržištu izvedena iz GMO biljaka nema veći rizik za ljudsko zdravlje u odnosu na konvencionalne proizvode. Ipak, neki se protive GMO hrani iz nekoliko razloga, uključujući probleme biosigurnosti, ekološka i ekonomska pitanja podržana činjenicom da su GMO seme i potencijalno životinje koje ga uzimaju, kao izvori hrane, obično patentirano intelektualno vlasništvo koje posjeduju najmoćnije korporacije.

Dr Gordana Šurlan-Momirović kaže da sa naučne tačke gledišta, ne bi mogla da kaže da su genetički modifikovani organizmi, koji se koriste u ishrani ljudi i kao stočna hrana, opasni po zdravlje, otrovni ili da ih treba zabraniti. ,,U poljoprivredi postoje tri vrste proizvodnje, konvencionalna, organska i biotehnološka, koja se zasniva na genetski modifikovanim organizmima i biljkama. Nauka je iskorišćena da bi dala adekvatan odgovor na sve veći broj stanovnika na našoj planeti i narasle potrebe za hranom. Ali, sa druge strane, ne mogu da kažem ni da je GMO hrana stoprocentno sigurna, jer danas ništa nije sigurno. Pa i konvencionalno proizvedena hrana nije sto posto sigurna zbog pesticida, antibiotika i drugih štetnih materija. U ovoj činjenici se ogledaju prednosti GMO hrane, jer u sebi ne sadrži pesticide zbog svoje povećane otpornosti na štetne mikroorganizme i insekte.’’ Ona smatra da GMO hranu ne treba odbacivati, ali da sve mora da bude strogo regulisano i kontrolisano.

Kao najveće prednosti genetski modifikovane hrane dr  Šurlan-Momirović navodi skraćenje procesa selekcije, biljke su otpornije na štetočine, neke su obogaćene korisnim materijama i vitaminima, a prinosi takvih kultura su veći.

Zaključak nije teško uvideti. U idealnom svetu, svi bismo jeli ekološki proizvedenu hranu i  ne bismo brinuli o zagađenosti zemljišta, vazduha, vode itd. Realnost je, ipak, malo drugačija i neki od tih ideala su postali neodrživi. Sa porastom gladnih u svetu, GMO hrana će možda spasiti čovečanstvo. A mi svakako našoj deci treba da brinemo da pružimo najbolje, opet imajmo u vidu da nikakve krajnosti nisu dobre, te uvek treba da težimo tome da budemo umereni. Ista stvar se može primeniti i kada je ishrana u pitanju. A neko pametan je rekao ,,Z drav život nije zagarantovan ako pazite šta jedete. Važnije je da pazite šta jede vas.’’ – i ima u tome malo istine

Autor: Ivana Nikić, edukator BrainOBrain Inđija

Izvori:

• Najčešća pitanja vezana za organsku proizvodnju
• Ekološka hrana
• Pesticidi
• Genetski modifikovana hrana
• Organska i GMO hrana istine i zablude