Kada se suočavaju sa posledicama dečje traume, neka deca se prilagođavaju i prevazilaze je, dok druga deca imaju doživotne ožiljke, koji umanjuju njihov potencijal. Povećan broj dokaza ukazuje na jedan zajednički odgovor: Svako dete koje dobro napreduje, ima barem jednu stabilnu i posvećenu vezu sa odraslom osobom, koja mu pruža podršku.

Jaka veza između deteta i odrasle osobe je ključna za otpornost – pozitivan, adaptivan odgovor u bitnim katastrofama – prema novom izveštaju Nacionalnog naučnog saveta za ravoj deteteta.

„Otpornost zavisi od podržavajućih, odgovornih odnosa i ovladavanja sposobnostima koje mogu da nam pomognu da odgovorimo i da se prilagodimo nevoljama na zdrav način“, tvrdi Šonkof, direktor Centra za razvoj deteta na Harvardu. „To su oni kapaciteti i odnosi koji mogu da pretvore toksičan stres u tolerantan stres“.

Fizičke implikacije

Veliki broj istraživanja pokazuju da se mozak u razvoju oslanja na konzistentne interakcije koje se događaju između jednog malog deteta i primarnog staratelja. Kada se ove interakcije dešavaju redovno, obezbeđuju potporu koja pomaže da se izgrade „ključni kapaciteti- kao što je sposobnost da se planira, da se sagleda i reguliše ponašanje i sposobnost prilagođavanja na promenljive okolnosti – koji omogućavaju deci da odgovore na katastrofu i da napreduju“. Mozak u razvoju je ojačan ovom povratnom vezom između biologije i životne sredine.

Ali, u odsustvu ovih odgovornih odnosa, arhitektura mozga se ne razvija optimalno. Telo doživljava odsustvo kao pretnju i aktivira odgovor na stres koji, kada se produžava, dovodi do fizičkih promena, koje utiču na mozak i na sveukupan sistem fizičkog i mentalnog zdravlja. Stres postaje toksičan i deci bude teže da se prilagode.

Značajne posledice

Iskustva u ispitivanju podgrupe dece koja prevazilazi nevolje i završava sa neočekivano pozitivnim životnim iskustvima, pomažu da se podstakne novo shvatanje prirode otpornosti i šta može da se uradi da bi se ona izgradila.

Evo šta kaže nauka za otpornost, na osnovu izveštaja Centra za razvoj deteta na Harvardu:

Otpornost se rađa iz interakcije između unutrašnje dispozicije i spoljašnjeg iskustva. Proizilazi iz podržavajućih odnosa, adaptivnih kapaciteta i pozitivnih iskustava.

Možemo da vidimo i da izmerimo otpornost ispitujući kako dečji mozgovi, imunološki sistemi i geni reaguju na stresna iskustva.

Postoji zajednički set karakteristika koje predisponiraju decu na pozitivne rezultate u katastrofalnim uslovima:

• Dostupnost barem jednog stabilnog, brižnog i podržavajućeg odnosa između deteta i odraslog staratelja
• Osećaj ovladavanja životnim okolnostima
• Jaka izvršna funkcija i veštine za samoregulaciju
• Podržavajući kontekst kojim se potvrđuje vera ili kulturna tradicija
• Učenje kako da se nose sa pretnjama na fizičko i socijalno zdravlje je od ključnog značaja za razvoj elastičnosti
• Neka deca pokazuju veću osetljivost prema negativnim i pozitivnim iskustvima
• Otpornost može da bude specifična za situaciju
• Pozitivna i negativna iskustva, tokom vremena, nastavljaju da deluju na mentalni i fizički razvoj deteta. Može da se izgradi otpornost; ona nije urođena osobina ili resurs koji može da se iskoristi.
• Odgovor ljudi sa stresnim iskustvima varira dramatično, ali ekstremne situacije gotovo uvek stvaraju ozbiljne probleme koji zahtevaju tretman.