Govorite svojoj deci da ih volite, ljubite ih, grlite, smejte se i igrajte sa njima, učite ih, podržite ih nežno… Ima li išta lepše, i zar nam to kao roditeljima nije svima najveća radost? Ali da li je to sve? Bezuslovna ljubav deluje kao prirodna, laka, data, govori se o tom urođenom majčinskom instinktu, hormonima koji to omogućavaju. Dovoljno je pogledati ljupko detešce i preplavljeni smo čarobnim jedinjenjima blaženstva. Naravno u tome ima istine, ali šta se dešava kad počnu izazovi? Da li i tada sve deluje tako dato i prirodno? Kada nas bebin plač, koji ne možemo da protumačimo, dovede u stanje zbunjenosti, panike i bespomoćnosti. Tada, iako želimo da ispunimo svaku potrebu našeg deteta, ne uspevamo, jer ne možemo sa sigurnošću da je prepoznamo, a naše potrebe su i dalje tu, na pauzi, pod kočnicom, naše emocije takođe. Da li i to prepoznajemo?

Kažu naučnici da beba oseća majčino stanje i dok je u stomaku

Majka je njeno okruženje i ona sama, kada se rodi još uvek nema osećaj da je odvojena od majke. U tom procesu spoznaje da je zasebno biće, odvija se razvijanje njegove osobenosti. Od toga kako majka i otac reaguju na dete u tom delikatnom periodu, kakvu mu sliku reflektuju, zavisi predstava koju će dete imati o tome ko je ono zapravo. Roditeljske reakcije su tada i jedini dodir sa spoljnim svetom, pa od njih zavisi kako će ga dete doživeti, da li kao prihvatajući i podržavajući, ako roditelji jesu, ili odbacujući i hladan, ako roditelji nisu u stanju da prepoznaju i adekvatno odgovore na njegove potrebe. To naravno nije svestan proces, jer beba nema svest, tek je razvija i na taj način se formiraju neraskidive veze u mozgu, koje ostaju za čitav život. O tim vezama govori teorija o atačmentu, koja kaže da je snažna fizička i emocionalna povezanost koju dete ima sa primarnim starateljem u prvim godinama života, kritična za pravilan razvoj. Ako je ta veza jaka i sigurna (dodir, nošenje, kontakt očima, dojenje, uteha, uzvraćen osmeh, tepanje, osećaj da je prihvaćeno i poželjno), dete se kasnije oseća bezbedno da istražuje svet, znajući da postoji sigurna baza, gde uvek može da se vrati i gde je voljeno. Ako je pak veza slaba, dete će se osećati nesigurno u svetu. Nesigurnost koju je osećalo u tom primarnom odnosu će teže prevazilaziti i u kasnijim odnosima.

Da li povezanost koju dete ima sa starateljem utiče na tip ličnosti u koje dete izrasta?

Deca koja imaju siguran atačment lako grade poverenje sa drugim ljudima, pozitivna su, optimistična, uspešna, dok ona sa nesigurnim imaju poteškoće u odnosima sa ljudima i negativnu sliku o sebi. Postoji samo jedan tip sigurnog afektivnog vezivanja, a tri nesigurnog: ambivalentni, izbegavajući i dezorganizovani. Govoreći o tome u kakvim uslovima nastaju, potrudiću se da osvetlim nešto što smatram važnim, a o čemu se malo govori.

Zamislimo situaciju gde je malom detetu potrebna pažnja, roditelji iz raznih razloga ne mogu da odreaguju uvek adekvatno, u zavisnosti od sopstvenog stanja, nedosledno se odazivaju na detetove signale. Dete prvo pokušava da se umiljava, pa postaje zahtevno i na kraju podiže svoje emocionalno stanje da bi dobilo pažnju, npr. viče. Roditelj se konačno odaziva, ali dete je sada ljuto i nije u stanju da prihvati pažnju i vraća roditelju “milo za drago”. Ovi obrasci reagovanja kasnije ostaju u životu i takvu decu kasnije doživljavaju kao ćudljivu, hirovitu i nedoslednog ponašanja, a ona sama nemaju dobru sliku o sebi. Ako bi roditelj u prethodnoj situaciji reagovao većma kažnjavanjem na ispoljavanje nezadovoljstva, dete bi se povuklo i prestalo da ispoljava svoje autentično stanje i nastavilo da potiskuje osećanja iz straha da ne bude kažnjeno, što za posledicu ima gubitak kontakta sa roditeljem. U odraslom dobu takođe ne pokazuje svoja osećanja. Ekstremna situacija zanemarivanja ili čak zlostavljanja, ostavlja nerazrešen strah koji dete oseća od osoba kojima se okreće za osećaj sigurnosti, a oni ga ne omogućavaju, što dovodi do unutrašnjeg konflikta i do dezorganizacije ideja o tome šta je ljubav i sigurnost. Ova nesrećna situacija dovodi do toga da dete ima izuzetno negativnu sliku osebi i do osećaja da nije vredno ljubavi. Stres (adrenalin i kortizol koji se rano luče u štetnim količinama) koji deca doživljavaju kada njihova anksioznost ostane nerazrešena, jer ne mogu da je iskomuniciraju na tako ranom uzrastu, a roditelji ne prepoznaju da im je potreban umirujući kontakt, dovodi do oštećenja i disbalansa neuroendokrinog sistema i stanja stalne pobuđenosti koje narušava fizičko i mentalno zdravlje.

Da li smo zaista uvek bezulovno prihvatajući za naše dete?

Hajde da se zapitamo da li smo bezuslovno prihvatajući kada treći put stanemo na igračku na podu ili kad dete nije reklo do ponoći da ima domaći zadatak i svi smo sutradan nenaspavani. Na primer, krenuli smo zajedno iz kuće i ono nezainteresovano obuva patiku na pogresnu nogu, a kasnimo, a zovu nas, dete nešto pita, priča dok mi pričamo na telefonu, gleda nas besno… i odreagovali smo, planuli, već je izašlo… sad nas gleda uplašeno, tužno… rekli smo to ‘AKO’, ako ne prestanes, ako ne budes uradio, ako te jos jednom čujem – više nije bezuslovo prihvaćeno. Onda sledi kazna, možda i nagrada ako više naginjemo tom pristupu, ako uradi ono što očekujemo, ili možda čak i postiđivanje i “kako si mogao”.

Svakako, dete je to koje treba da se koriguje i da nam svojim ponašanjem vrati sigurnost u roditeljsku ulogu, da ispuni uslove, one koji su nama potrebni da se osećamo kao dobar roditelj, tj. roditelj koji ima kontrolu, koji ga je to sve već naučio, koji je zaslužio da bude poslušan, poštovan, kako bi mogao opet da bude onaj koji ima strpljenja i nežno voli. Dete to čini za nas, jer koliko god nama deluje da je ono dovelo u pitanje da li smo dovoljno uvaženi, adekvatni, strpljivi, sposobni da ih nečemu naučimo i volimo, zapravo NIJE, ono se to ne pita, ono to ne dovodi u pitanje, već nas pita svakim svojim ponašanjem: Da li je ono sve to i vredno toga? Ako bi nas dovelo u pitanje, dovelo bi u pitanje svoj opstanak. Kao što je poznata autorka Alice Miller uočila, sigurnije je biti loše i teško, dete koje je u sigurnim rukama, nego dovesti u pitanje ta svemoćna, sveznajuca bića, bogove u koje veruje, od kojih mu život zavisi i koje bezuslovno voli, roditelje.

Šta je zaista dovelo do reakcije koju nismo želeli?

Naravno nećemo uvek tako odreagovati. Nekada smo dovoljno u miru sa sobom, svetom da se detetu posvetimo, prisutni da odgovorimo na njegove potrebe tako lako i da u toj razmeni neizmerno uživamo, ali ne uvek. Od čega to zavisi? Zavisi od toga da li smo osvestili da to nema veze sa ponašanjem deteta, niti sa tim kakvo je ono, već koliko smo mi izgradili kapacitet za bliskost, ljubav i koliko smo svesni kako je formirana naša predstava o njoj. Bowlby koji je tvorac gore pomenute teorije kaže: “Ono sto nije iskomuniciramo sa majkom, ne može biti iskomunicirano sa samim sobom”. Šta je ostalo neiskomunicirano, šta nije smelo da se oseti, da se kaže, da se bude kad je roditelj bio dete?“ Ono što je tada ostalo u senci skriveno, biće bačeno kao zastrašujuća senka na njegovo dete sada.

Ko je tu zaista superheroj?

Metafora sa božanstvom je možda prejaka, i čudna, i ova priča je počela da biva teška. Niko sebe ne smatra Bogom, niko nije ni toliko sujetan, ni arogantan, ali eto dodeljena nam je uloga, tj. sami smo je birali. Možda ne baš božanstva, ali svakako superheroja. Nije to tako ni loše, deca ih obožavaju (opet ta idealizacija, stvarno nam i ne pomaže), velika je moć, a sa velikom moći ide velika odgovornost. Da li ste videli superheroja koji kaže: Kako si se uvalio u tu nevolju? Ne, pašćeš! Nemoj tako! Jesam li ti rekao sto puta!… Ne, oni dođu, podignu zgradu, uzmu u naručje, stanu između zloće i štićenika i vrlo su tihi, uglavnom ništa ne kažu, ili se vrlo lakonski izraze (imaju onu masku preko usta, pa i ne mogu baš), e tu smo mi roditelji u prednosti, mi imamo tu moć, da svojim licem podržimo svaku svoju reč i postupak, maska nam zaista nije potrebna (nosite zaštitne maske dok ne steknemo kolektivni imunitet). Naravno govorim figurativno, pozivam na autentičnost, otvorenost, spontanost, transparentnost, povezanost sa sopstvenim osećanjima i komunikaciju sa decom iz srca. Ko je još video takvog superheroja, pa to se ne može ni nazvati superherojem?! Uglavnom su rigidni, sa skupom pravila i principa kojih se strogo drže da ne budu razotkriveni, i uglavnom im dobro služe. Dok ne dođe do onog trenutka u zapletu, kad im je mnogo stalo, kad se npr. zaljube i treba da spuste masku i pokažu ranjivost, a ostanu moćni. Onda sledi kriza identiteta: koliko je superheroj, a koliko obično, neobično ljudsko biće.

Kako voleti i biti privržen, a ne gušiti dete, poštovati granice i ne opterećivati ga svojim “odraslim” potrebama?

Ono nije tu da ih zadovoljava, dete nije tu da vas podržava, usrećuje, zadovoljava vaša očekivanja, da se slaže sa vama. Zapravo ono je tu da se sigurno poveže sa vama, da bi sigurno moglo da ode od vas. Onako kako je voljeno to je njegov pojam ljubavi, onako kako vi volite njega ono će voleti sebe, druge, život. Onako kako volimo sebe, saosećamo se sa detetom u sebi, volećemo i svoje dete. Prihvatanje i roditeljstvo prema svom unutrasnjem detetu iz svog odraslog dela je preduslov, videti DETE, onakvo kakvo jeste u svakom trenutku bez skretanja pogleda.

Za dr Shefali, poznatu autorku brojnih knjiga o roditeljstvu,  bezuslovna ljubav je osvešćena ljubav. Roditeljstvo koje nije bazirano na emocionalnom uslovljavanju, kontroli, strahu, ne shvata lično, nije ugrožena nijednim ponašanjem deteta, ne etiketira, ne zahteva, ne nameće, već gradi odnos i prisutnost, prostor za bitisanje. Osvešćen roditelj radikalno prihvata realnost, autentičan je, introspektivan, umiren, pokazuje, ukazuje, vodi, ne upravlja detetom, već upravlja sobom, svojim nabojem. Osvešćen roditelj pita se zašto ga nešto trigeruje, rešava svoje unutrašnje konflikte i obezbeđuje i drži siguran prostor za dete. On vidi promenljivu, prolaznu prirodu svega i humor i priliku za učenje u svemu što život donosi. On modeluje to ponašanje u svakoj interakciji sa detetom učeći ga da prepozna, prihvati svoja osećana, da promišlja situacije i da se zauzme za sebe i traži rešenja ne ugrožavajući druge.

Na koji način odgovarati na pitanja i razgovarati sa detetom?

Šta možemo naučiti iz ovoga? Možete npr. da govorite izmišljenim jezikom svog deteta. Neverbalno je ionako značajnije. Uspostavite na tom nivou ravnopravan odnos, budite na istim talasnim dužinama, odmah ćete zadobiti poverenje. Pričajte o svemu što ga zanima, šta mu je važno. Odgovoriti na ta pitanja, nekad mora biti prioritet! Još bolje, uključite i njegovu omiljenu igračku u te razgovore, animirajući je, animiraćete sebe.  Reči ne moraju biti: volim te. Mogu biti: Razumem da se tako osećas. Šta mogu učiniti? Šta ti je sada potrebno? Izvini, pogrešio sam. Radiću na tome. Ne mogu/ne znam, ako ti je to važno saznaću, naučiću. Ja/svako bi se osećao slično u toj situaciji. Ti si ok. Ne, nije fer. Izvini, žao mi je ako sam te izneverio/povredio/razočarao u ovoj situaciji. Ali i: To je sjajno! Kako čudesno! Hvala što si mi na to ukazao…

Kako pristupiti negativnim emocijama kada se jave?

Važno je prihvatiti negativne emocije svoje dece i pomoći ih im da ih dožive i otpuste. Pružite podršku i budite empaticni, ne govorite svojoj deci „da to nije nista, da je sve ok“, kada su uznemireni. Umesto toga, pitajte ih da li su dobro: Šta mogu da uradim da ti pomognem/ znam da boli/ evo polako… prolazi/tu sam, osloni se/ žao mi je što se tako osećaš… Znam da u najboljoj nameri roditelji žele da očvrstnu svoju decu, da ih nauče da budu otporni, pozitivni, da preskaču prepreke i prevazilaze te male nedaće, da „otresu” te negativne emocije, da ih čak „zabrane“.

Drame kod manje fizičke povrede, frustracije ili neslaganja sa bratom, sestrom ili drugarima, naravno i za nas roditelje bude previše, „podignu“ i pobude u nama razdražljivost.

Da li se zapitamo zašto je tako, zašto se mi osećamo loše i ugroženo kad prisustvujemo emocionalnim izlivima naše dece? Našom reakcijom u tim situacijama, učimo ih samoregulaciji. Naša smirenost, naša neustrašivost, protočnost, učiniće svaku emociju prijateljskom, što ona zapravo i jeste. Možda vam to deluje kao prejaka reč, zabrana, ali ako se zamislimo nad izjavama poput: „Nemoj plakati, nije to nista“, kakvu poruku šaljemo? Zapravo mi negiramo njihovo iskustvo, emociju, pa na kraju krajeva i realnost njihovih doživljaja. Zato je važno upravo suprotno! Te negativne emocije neće nestati, ostaće u telu, u duši, kao bol, patnja, blokada. Praviće probleme, ispoljiće se u vidu samosabotaže, isplivavaće kad ne treba, okidači će biti sve češći, kvariće odnose sa drugima, tražiti sve glasnije da budu viđene, shvaćene, prihvaćene. Nažalost, u najozbiljnijem vidu, ispoljiće se kao bolest.

Kada se pojavila emocija, bila je bezazlena, benigna, trebalo je da obavi svoju malu, ali značajnu ulogu. Na primer, ljutnja bi trebalo da skrene pažnju mami i tati na pretrpljenu nepravdu, poniženje, tugu koju je npr. devojčica doživela kad joj se sestra rugala pred drugom decom. Ljutnja je tu “da kaže“, da nešto treba preduzeti, kako bi vratila život u mir i ravnotežu. Ako roditelji obezbede pozornicu, skript, budu podržavajući reditelj, sufliraju kad treba, odigraju tu „predstavu“ par puta sa decom, zaplet će se razrešiti, akteri će se zagrliti i pokloniti sa suzama rasterećenja i katarze. Osetiće se dobro, odigrali su dobro. Ta izvedba će se onda uvek dobro odigravati u životu. Ljubomora, ostrašćenost, privrženost, razočarenje, ljubav, tuga, ranjivost biće zaštićene na toj sceni. Stvarne su, imaju svoje mesto, ulogu, izašle su iz mraka na svetlo. Mama i tata su sve videli, nasmejali se, bili angažovani,  aplaudirali, možda dali buket ili plišanog medu. Dete je viđeno, prihvaćeno, voljeno.

Da li su roditeljska briga i ljubav sinonimi?

U našoj kulturi briga se često izjednačava sa ljubavlju, pa što više strepimo nad detetom, ono bi valjda trebalo da oseća više da nam je stalo do njegove dobrobiti. Briga je nekako udaljena od ljubavi, čak suprotna. Dok ljubav motiviše, ohrabruje, briga parališe, zbunjuje. Dok ljubav daje vetar u krila i samopouzdanje, briga šalje dete klecavih kolena na razne frontove sa velikim tovarom nepotrebne i nekorisne opreme za suočavanje sa izazovima. Sumnjom u svoje sposobnosti, strahom, pritiskom i krivicom. Zato što se osmelilo na neku akciju, zabrinulo je i uznemirilo roditelja, a zapravo dete je tovar roditeljskih osećanja, uzelo na sebe. Ako je roditelj hrabar i nosi taj prtljag sam za sebe, a dete ispraća sa osmehom i mahanjem, ako ništa drugo, svakom tom prilikom, naučiće ga da je hrabrost puštati se uprkos strahu i prihvatati promene, iako nose neizvesnost.

Još neki od načina na koje deci možete pokazati ljubav

Još jedan način da pokažete ljubav svojoj deci je da ih naučite kako da se igraju i budu radosni, radoznali. Pokažite svojim primerom, okačite na čiviluk svoje ozbiljno lice i sami se igrajte, plešite i uživajte u životu. Kreirajte, kuvajte zajedno, zabavljajte se… Pokažite im ili im dozvolite da oni vas podsete kako se generiše ono divno stanje bezrazložne radosti, razigranosti, kreativne haotičnosti, pa i dokolice. Ne postavljajte mnogo uslova za zadovoljstvo i sreću, budite zahvalni. Dozvolite detetu da samo bude, bez da nešto treba i mora da radi, postigne. Kad se poveže sa sobom, organski, kroz pokret, ritam, glas,  igru, uživanje u prirodi i u svojoj prirodnoj datosti, dete je onda motivisano iznutra da uči, da se menja i razvija. Naše je da zapravo ne ometamo taj proces svojim idejama kako se nešto radi tačno, ili šta je potrebno za uspeh ili sreću.

Mislim da je važno upoznati decu sa duhovnošću, koja ne znači da bi vaše dete trebalo da bude kršteno ili upoznato sa nekom određenom religijom, već da bi trebalo da se podstiče da postavlja pitanja o magičnim, čudesnim, spiritualnim stvarima na ovom svetu. Čitanje knjiga, mitova, gledanje filmova, upoznavanje arhetipskih likova, heroja i antiheroja povešće ih na taj uzbudljiv put ka traženju sopstvenih principa, moralne filozofije, pa i smisla i svrhe. Ovi prikazi ljudskog stanja uneće poredak, razrešiće neke zagonetke i dileme. Biće inspirisani da i oni krenu herojskim putem i učvrstiće neke obrasce i kriterijume koje ste možda već postavili.

Pazite čemu je vaše dete izloženo, kojim pisanim, školskim, drugarskim, internet, TV, komšijskim, familijarnim sadržajima i uticajima. Vi ste za to odgovorni, vi određujete meru. Ponajviše pazite na svoje reči i svoj uticaj! Bruce Lipton kaže: „Kada roditelji svojoj deci prenose poruke, oni uopšte nisu svesni činjenice da se njihovi komentari snimaju u nesvesnu memoriju dece kao apsolutne činjenice“. U ovoj fazi razvoja detetova svest nije dovoljno razvijena da može kritički da proceni da li su ti prigovori istiniti, ali te poruke programirane u njihovom nesvesnom kontrolišu njihovo ponašanje u odraslom životu, sve dok ih ne reprogramiraju.

Dete se oseća sigurno kada su mu postavljene granice i zato ih čvrsto postavljajte, tako će i ono znati da ih postavi kasnije sebi i drugima. Pokažite im kako se ceni različitost, izuzetnost. Uzdižite, negujte i praktikujte vrednosti (budite njihovo oličenje) koje želite za svoje dete. Pohvalite i pažnjom nagradite kad vidite da ih žive, da utvrdite taj put. Da se poigram sa Gandijevom izjavom, budite promena koju želite da vidite kod svog deteta, jer dete ne radi ono što mu kažete, nego ono sto vi radite i živite.

Granice i ljubav, to je sve što je zapravo potrebno, samodisciplina, odlučivanje, naučiti ih da budu u kontaktu sa sobom, hrabri, da uživaju, da pronađu svoju strast, svoj autentični izraz i da ih to oslobodi. Pokažite im i otvorite vidike prema mogućnostima i pustite da odu i dočekajte ih raširenih ruku kad se vrate.

I da se vratimo na početak, naravno da je vazno i da čuju: volim te, ponosim se tobom, uzivam da budem sa tobom, ti si divno biće… Što reče jedna mudra mama naših dragih učenica: “Govorite nežne reči svojoj deci posebno kad padaju u san, šapućite im dok tonu u san da se usade tu kao mantra“. Da tako slatko, ušuškano i bezbrižno mogu da integrišu sva svoja iskustva, sve što su naučila, doživela. Bezuslovna ljubav je taj prostor gde se osećamo sigurno, blaženo, zbrinuto, nešto poput majčinog stomaka, gde je energija živa, vibrirajuća, gde nema straha da li smo dovoljno dobri, pametni, lepi, zaslužni, gde nismo previše, ni premalo za ovaj svet, gde imamo poverenje da smo zbrinuti, tako da možemo da se prepustimo. Ako deci omogućimo takav unutrašnji osećaj, oni će ga nositi u sebi i to će biti najdragocenije stanje i imunitet, baš kao što evergrin pesma Nat King Cole-a “Nature boy“  poručuje „…najveća stvar koju ćes ikada naučiti je da voliš i budeš voljen za uzvrat!“.

Autor: Sanja Jevtić Mićić – diplomirani defektolog i BrainOBrain edukator