Pikaso je rekao: „ Svako dete je umetnik. Problem je kako da ostane umetnik kada poraste.“ Deca su prirodno kreativna. Jedan od najvećih kreativnih sredstava je njihovo neiskustvo. S obzirom da deca imaju korist od toga što ne znaju i nije moguće, ona pitaju „Zašto da ne?“ Deca postavljaju pitanja za neke stvari, koje su za sve ostale neupitne pretpostavke.

Mada, ne samo što je njihova kreativnost rezultat njihove naivnosti, način na koji deca razmišljaju takođe može da sačuva njihovu kreativnost. Nauka danas nam pokazuje da mozak deteta izgleda fiziološki različito. Glavna razlika može da se zabeleži na prefrontalnom korteksu, u kome su nervni putevi mnogo više povezani nego kod mozga odrasle osobe. Ovo pravi njihove male mozgove fleksibilnijim, iako manje efikasnim. Odrasli, vremenom jačaju određene nervne puteve, sa ciljem da se fokusiraju na kompleksne zadatke i da oslabe one nervne puteve koji se ne koriste. Međutim, održavanje nervnih puteva otvorenim, je upravo ono što, po verovanju mnogih eksperata, otključava i održava kreativne sposobnosti.

Neke studije pokazuju da je visoki IQ u korelaciji sa prefrontalnim korteksom, koji sporije sazreva. Čuvanje našeg uma otvorenim, a samim tim je i prefrontalni korteks duže „nezreo“, može biti deo onoga što nas čini pametnijima.

Kako da postignemo da prefrontalni korteks bude agilniji i otvoreniji? Drugim rečima, kako da sačuvamo kreativnost kod naše dece? Pomoću igre! Mnogo nestruktuiranih igara, kaže nauka.

Nije nova ideja da igra podstiče kreativnost, ali nauka stoji iza nje. Skorašnja istraživanja pokazuju da životinje koje imaju veće i razvijenije mozgove imaju i duži dečiji period. Kasnije istraživanje napravljeno na pacovima, pokazuje da je kod onih pacova, koji su se slobodno igrali, pefrontalni korteks bio mnogo različit u odnosu na one pacove kojima je bilo dozvoljeno da se igraju.

Putem igre, deca uče da se zabavljaju sama i sa drugima. Njihovi umovi lutaju. Deca stvaraju ideje slične fantaziji. Kada igraju neku ulogu i pretvaraju se da ste vi npr. Neka princeza u nevolji, a oni su samo vila , koja se pretvara u pauka i pronalazi izlaz iz visoke, tamne kule.

Moja omiljena definicija kreativnosti je ona koju je dao Stiv Džobs:

„Kreativnost samo povezuje stvari. Kada zatražite od kreativnih ljudi da naprave nešto, oni se osećaju pomalo krivim, zato što nisu zaista stvorili to, već su videli nešto. Nešto što je izgledalo očigledno njima posle nekog vremenaa. To je zato što su uspeli da povežu iskustva koja su imali i da ih sintetizuju u nove stvari. A razlog njihovog uspeha da naprave nešto je taj što su imali više iskustva ili su više razmišljali o svojim iskustvima od drugih ljudi.“

Igranje nije pasivan čin. Kada se deca igraju, ona misle, povezuju i stvaraju. Deca razmišljaju o informacijama koje dobiju u školi, razmišljaju o tim iskustvima, inkorporiraju ih u njihovu igru i tako stvaraju nove veze. Igra je, prema ovom gledištu isto toliko važna kao i obrazovanje. Igra je edukacija.

Uspomoć igre deca se takođe uče timskom radu. Uče da se prilagođavaju i da se druže sa drugima. Igra u suštini menja mozak kako bi bila više prosocijalna. Pored toga što aktivira um, igra pokreće i celo telo, i samim tim dovodi do zdravijeg načina života. To je vrlo bitno u današnje vreme, kada je stopa gojaznosti među decom visoka. Igra je bitna, ne samo za razvoj kreativnosti kod deteta, već i za njegovo blagostanje. Zato, deca treba da se igraju.