Zdravo svima. Ja sam Nenad Dimitrijević iz Indjije i kao što su mnogi već čuli, na takmičenju u Dubaiju osvojio sam trofej u svojoj kategoriji. Tamo sam bio jedno od najmladje dece, pošto sam upravo položio četvrti nivo Brainobrain-a, a tek sam prvi razred, ali sam uspeo da se vratim kući kao šampion i vidim da su svi mnogo ponosni na mene.

          Stalno me svi pitaju kako sam se spremao, koliko dugo i je li bilo teško. I stvarno sam se spremao vredno, vežbao sam kod kuće svaki dan, a i sa učiteljicom Ivanom sam se nalazio bar tri puta u nedelji da se zajedno pripremamo za takmičenje. Kada su moji mama i tata odlučili da me povedu na takmičenje, ja sam znao da moram da dam sve od sebe i nije mi bilo teško da se tome posvetim.

          Dolazio sam nekada odmah iz škole na Brainobrain da vežbam, a učiteljica me je već čekala spremna sa zadacima i štopericom. Jer na takmičenju radimo zadatke samo za tri minuta i morao sam to dobro da uvežbam. Vežbali smo tako svaki dan, a i pored toga sam rešavao i zadatke koje sam imao za redovne časove, a i domaći iz škole. Ponekad je bilo teško, ali nisam se puno žalio jer sam video da svi veruju u mene. Kada smo vežbali, za tri minuta sam radio po sedamnaest, osamnaest zadataka.

Dolazak u Dubaiji

          Kada smo stigli u Dubai, bio sam veoma uzbudjen, jedva sam čekao da dodje dan takmičenja. Došli smo nekoliko dana ranije, ali ja nisam puno toga ni hteo da obilazim, samo sam jedva čekao taj dan da konačno vidim da li sam dovoljno dobar kao i druga deca koja rade kao i ja širom sveta.

          Napokon je došao i taj dan. Smestio sam se na svoje mesto, saslušao uputstva, pripremio se i kada sam okrenuo papir samo sam mislio kako da uradim što vise zadataka. Čak sam mislio odjednom da su i zaboravili da isključe vreme, jer sam već uradio preko 20 zadataka, a tri minuta nije prošlo. Kada su rekli STOP, spustio sam olovku i video da sam upisao 27 rezultata, a i 28. sam izračunao ali nisam uspeo da upišem pre isteka vremena. Ustao sam srećan i kada sam rekao mami i tati koliko sam uradio, mama je rekla ,,Ja ne mogu da verujem!, a tata je rekao,,Ja verujem da jeste!’’ I baš sam bio srećan. Dao sam sve od sebe.

Povratak u Srbiju

        Ljudi me pitaju o čemu sam razmišljao dok sam tamo bio i kako sam radio ta tri minuta. Ja sam razmišljao samo o brojevima, kao i da na abakusu pomeram te kuglice i kako da sto pre upišem rezultat. Nisam mislio na drugu decu jer sam znao da i ja mogu da uradim dobro kao i ostali, znao sam da sam vredno vežbao i mnogo sam srećan što sam to uspeo i da pokažem.

Kada smo došli kući, svi su me dočekali i plakali su od sreće kada su me videli, ali ja ne znam zašto su plakali, ja sam samo radio ono što je i trebalo i jedva čekam da dodjem opet i na takmičenje u Beograd jer ću tada biti već peti nivo i zadaci su još teži, a ja baš volim teške zadatke!!!