Bliži se vreme praznika i darivanja i mi, roditelji, gotovo svake godine uspemo da se nađemo u tom začaranom krugu ispunjavanja svih želja našoj deci, a ona sve nezadovoljnija i sve manje znaju da se obraduju i da zaista uživaju u poklonu. Nije sporno da svi mi to radimo iz naših naiskrenijih i najlepših pobuda, naravno da svi želimo da nam deca budu srećna, nasmejana i zadovoljna, nema veće sreće za majku i oca, ali da li je zaista prekomerno poklanjanje materijalnih stvari ono što istinski usrećuje decu?
Razmišljajući o čemu bih pisala, pokušala sam da se setim koji je to poklon koji sam kao dete dobila i kojem sam se najviše obradovala. Setila sam se vrlo brzo.

          Bilo je to 1999. godine, april mesec, punila sam devet godina, već gotovo mesec dana smo živeli u neposrednoj opasnosti, komšije su razmenjivale brašno, prašak za veš, spremalo se sve naveliko i delilo jer nismo znali kada ćemo imati struje opet pošto smo svako veče slušali sirene za vazdušnu opasnost. Jasno se sećam kao da je juče bilo da sam veče pred rođendan legla i govorila sebi da sutra neću ništa dobiti jer ionako jedva izlazimo iz sela zbog celokupne situacije i videla sam da su svi stalno napeti i uplašeni. Ko još u čitavom tom ludilu može da misli na jedan deveti rođendan? Ujutru kada sam se probudila, čekala me je jedna kesa, a u njoj jarko narandžasta somot košulja sa sedefastim dugmićima na nitne. Mislila sam da u životu nešto lepše nisam videla, a da se razumemo, košulja je bila ružna! 🙂 Ipak, bila je važna želja mojih roditelja da ne propuste da taj moj dan učine makar nekako lepim i drugačijim, želja da me obraduju I bilo je najdivnije  to saznanje da oni i u tim momentima kada smo mislili zaista na životne opasnosti, oni su našli vremena i načina da meni moj rođendan učine posebnim.

          Kasnije su na red kao pokloni stigli i mobilni telefoni, i kompjuteri i laptopovi, a ja se ne sećam da sam se ičemu više tako obradovala kao toj ružnoj narandžastoj košulji.
Šta je to onda stvarno što treba da poklonimo našoj deci i da činimo to stalno?

1. NAŠE VREME I POSVEĆENOST

Bez sumnje i bez preterane patetike, nema ničega vrednijeg što naša deca mogu od nas dobiti od naše nepodeljene pažnje. Kada kažem to, mislim zaista na stoprocentnu prisutnost kada odvojimo vreme da se sa detetom poigramo, porazgovaramo, pomognemo mu… Često smo tu pored, ali u svojim mislima, na mobilnim aparatima, online, pokušavamo da obavimo više stvari odjednom. I to je nekada sasvim u redu, ali kada odvajamo vreme za dete, onda ono treba našu potpunu pažnju i tu nema puno prostora za multitasking. Bolje i 15 minuta kvalitetno provedenog vremena, nego dva sata sa detetom, a da zaista nismo prisutni celim našim bićem.

2. USPOMENE

Novac koji nemilice trošimo u vreme praznika na igračke i slične stvarčice koje će se ubrzo pohabati, dosaditi im i izlomiti se, možemo uložiti u neko putovanje, vikend, izlet… Budite sigurni da će dete pre zapamtiti gde ste ga odveli one zime 2020. i kako ste uživali nego šta ga je to sačekalo ispod jelke. Uz nekoliko porodičnih fotografija da ovekoveče te divne trenutke, vaša deca će vam zauvek biti zahvalna, a posebno kada i svojoj deci budu prepričavala te dogodovštine i možda baš sličnim postupcima produžavali “porodičnu tradiciju”.

3. NESEBIČNOST

Pokažite detetu da je prava sreća u stvari u davanju, a ne u dobijanju. Zapitajte se i sami, kada detetu uzimate i najmanju sitnicu za koju znate da će ga obradovati, ko je zadovoljniji – oni ili mi? Mislim da ipak mi malo više uživamo u tom njihovom uzbuđenju. Pokažite to i detetu. Vreme praznika je pravo doba u godini kada dete može da uvidi da postoje i oni manje srećni, kada može da nauči da i najmanja sitnica nekome može da znači mnogo. Odvojite, na primer, jednu kutiju, pa u svakoj kupovini pred praznike uzmite i nešto za drugoga, spakujte sve to pred praznike, neka dete odvoji i svoje stare ili manje zabavne igračke, garderobu i poklonite to nekome kome će to zaista značiti. Ukljucite dete u sve to, tako ih učimo solidarnosti, odgovornosti, ali i nesebičnosti pre svega.

4. ISTA INTERESOVANJA

          Pronađite nešto u čemu i vi i dete uživate i neka to bude neka “vaša stvar”. To može biti neka sitnica, kartanje, igranje društvenih igara, neki hobi, nije važno. Ali neka bude nešto u čemu svi uživate porodicno  i svesno odvajajte jednom ili dva puta nedeljno vreme za to. Neka se zna koji dani u nedelji i koje vreme je posvećeno tome i gledajte kako se odvija magija. Jer onda, opušteni, nasmejani, u toplini doma, najlakše ćete moći i da čujete od vašeg deteta i šta ga tišti i ima li nekih problema, a opet nećete morati to da forsirate. Detetu će ovi momenti biti kao sigurna luka za sve životne nedaće i sa 5, i sa 15, i sa 25 godina.

5. ISKRENO PODSTICANJE

Kada jednom rešite da dete učestvuje u još nekim aktivnostima, neka to bude nešto u šta zaista i vi verujete. Kao Brainobrain učitelj, mogu da potvrdim da su najnaprednija deca onih roditelja koji su praktično sa detetom upisali program. Što znači da su maksimalno uključeni, da su tu da pomognu, podrže, da prevaziđu poteškoće. Ta deca nisu samo tek tako nadprosečna i izvanredna, zapravo su sva deca izvanredna, ali ona koju roditelji ovako podržavaju lakše se nose sa poteškoćama na koje sva deca naiđu, uspevaju da ih prevaziđu, ostvaruju bolje uspehe i sigurnija su u sebe jer znaju da imaju odličnu sigurnosnu mrežu. Zato, na šta god da se odlučite, to treba da bude iz ovakvih pobuda, a ne kako bismo imali dva sata mira – iako potpuno razumem koliko je i to ponekad primamljivo. 🙂

Naravno, cilj ovog teksta nije bio da vas odgovorimo da dete ne obradujete ni jednom igračkom, ali se nadam da smo bar malo pomogli da posložite prioritete i uvidite šta je istinski važno – nije da to svi već ne znamo, ali kada počnemo da preterujemo što se najčešće dešava u vreme praznika, dobro je da nas neko podseti da malo zastanemo i pruži drugačiju perspektivu. Nemojmo od naše dece da  stvorimo sebičnjake, samožove, nerazumne ljude – jer u to nas vodi preterano poklanjanje , time i oni stiču naviku da ih samo materijalno može usrećiti i da samo tome treba da teže – a to je toliko daleko od prave sreće i zadovoljstva.
Pola vremena koje smo namenili trci i kupovini, hajde da iskreno posvetimo našoj deci i sigurno nećemo pogrešiti što smo se malo duže mazili, malo duže grlili, malo više izljubili i malo više smejali i golicali. 

Ivana Nikić, Brainobrain Indjija