Pandemija virusa COVID-19 je stvorila je najveći poremećaj obrazovnih sistema u istoriji obrazovanja, kao i najveći „onlajn pokret“ ikada zabeležen u  obrazovanju. Učenje na daljinu, kao jedan od oblika e-obrazovanja, u Srbiji je punu i masovnu praktičnu primenu dobilo u vreme pandemije virusa COVID 19.  Digitalna infrastruktura i digitalno učenje bili su deo suštinskog odgovora na ovu situaciju koji je predstavljao hitnu potrebu. Globalna pandemija primorala je škole, nastavnike, roditelje i decu da pronađu digitalna rešenja za održavanje osećaja (prividnog osećaja) normalnog funkcionisanja u životu dece. Đaci su  iz školskih klupa prebačeni za pisaće stolove, a učitelji iz  nastavničkih klupa u njihove domove. To je donelo brojne frustracije i učenicima i nastavnicima i roditeljima, a verovatno i dekama i bakama.

Sa jedne strane smo imali roditelje čija deca imaju sve uslove za slušanje online nastave, ali problem je predstavljala organizacija zbog posla, a sa druge strane smo imali decu koja uopšte nisu imala uslove za slušanje online nastave. To su deca koja potiču iz pasivnih, siromašnih delova sveta, koji žive u domaćinstvima bez struje, televizora, kompjutera i pametnih telefona ili deca koja su imala slab protok interneta. Problemi su se pojavili i u porodicama u kojima ima više dece nego uređaja preko kojih bi nastavu pratili i sa nastavnicima komunicirali, kao i ukoliko roditelji nemaju kapacitete da deci pomognu pri učenju. U posebno komplikovanoj situaciji našla su se deca sa smetnjama u razvoju i njihovi roditelji/staratelji.

ŠTA KAŽU ISTRAŽIVANJA

Činjenica je da je ova kriza stimulisala inovacije u obrazovnom sektoru, samo se postavlja jedno važno pitanje – koliko je ovakav model edukacije efikasan.

Nemački psihijatar i neurobiolog Manfred Spitzer kaže: „Ne postoji nijedno istraživanje na svetu koje bi potvrdilo da digitalizacija pospešuje proces učenja te da poboljšava uspeh učenika. Ali zato postoje desetine istraživanja koja dokazuju da će deca, ako uvedete kompjutere i tablete u razred, učiti manje. i ocene će im biti slabije”.

Uzmimo za primer Australiju koja je 2008. godine uložila 2,4 milijarde australskih dolara u digitalizaciju kao ključ obrazovne reforme. Kad su im učenici počeli postizati loše rezultate na PISA-inim testovima, Australijanci su već 2016. godine u školama ukinuli svu digitalnu tehnologiju, da bi njihova deca bolje i kvalitetnije učila.

Centar za međunarodnu javnu politiku (CMJP) realizovao je istrživanjem„Stavovi studenata Republike Srbije o obrazovanju u doba epidemije COVID-19” u periodu od 14. novembra do 25. decembra 2020. godine putem onlajn platforme Google Forms na uzorku od 1800 studenata. U istraživanje su bili uključeni studenti i studentkinje različitih univerziteta i drugih visokoškolskih ustanova u Republici Srbiji.

Ciljevi realizovanog istraživanja bili su sagledavanje stavova studenata u pogledu implementiranih mera za sprovođenje obrazovanja na daljinu, koje je uvedeno usled izbijanja epidemije.

71,9% ispitanika je odgovorilo da onlajn nastava nije adekvatna zamena za redovnu, što je i bilo očekivano budući da je ovo mišljenje generalno preovlađujuće među studentima. Na sledeće pitanje koje je u neku ruku i povezano sa prethodnim, a tiče se negativnog uticaja onlajn nastave na kvalitet stečenog obrazovanja, 76,1% ispitanika potvrdno je odgovorilo.

OBRAZOVANJE U VREME PANDEMIJE

Online komunikacija nikada neće moći u potpunosti da zameni razgovor i predavanje uživo.

Na globalnom nivou, obrazovni proces dece pre zaključavanja podrazumevao je interakciju sa nastavnicima i vršnjacima. Ograničavanje kretanja dece i adolescenata na stambeni prostor, dovodi do pojave osećaja neizvesnosti koja utiče na stvaranje anksioznosti i poremećaja u obrazovanju, fizičkim aktivnostima i mogućnosti za socijalizacijom. Odsustvo dugotrajnog struktuiranog okruženja škole rezultira poremećajima u rutini, dosadom i nedostatkom inovativnih ideja. Smanjuje se motivacija i fokusiranost.

Mnoga deca su online nastavu doživela kao neku igricu, a ne  kao obrazovnu ustanovu. Kod đaka se pojavio osećaj opuštenosti u praćenju nastave što je za posledicu imalo gubitak radne navike, nepostojanje kontinuiteta u učenju, stagnaciju i regresiju naučenog tj. proces zaboravljanja je veliki.

Pored gubitka koncentracije i volje za učenjem, deca su došla u situaciju da nema ko da im postupno i detaljno objasni, da ih zainteresuje, da privuče njihovu pažnju, nema ni školskih drugara na nastavi, niti školskog života uopšte. Većina roditelja tvrdila je isto: malo je dece koja se ponašaju kao da idu u školu.

Broj nastavnih sati smatra se ključnim činiocem za učenje, od presudnog značaja za održavanje kvaliteta nastave tokom pandemije. Prelazak na nastavu na daljinu i putem interneta dodatno je smanjio dostupno nastavno vreme, naročito za učenike iz osetljivih grupa. Već je u ranijim studijama dokazano da tokom leta učenici izgube između 25 i 30 odsto naučenog tokom školske godine – odnosno, oko tri meseca naučenog gradiva.

Kada je nastava svedena na online susrete, onda se ne dovodi samo znanje u pitanje. Zapostavljene su i važne kompomente razvoja, socijalna i emocionalna dimenzija. Nema bliskosti, razmene emocija, javlja se otuđenost.To je ono što će bez sumnje  ostaviti praznine u celokupnom dečijem razvoju.

Posledice korone i njen uticaj na obrazovanje su pogubne, dugoročne i tek će se sagledavati. Prosvetni radnici upozoravaju da zbog pandemije koronavirusa učenici i osnovnih i srednjih škola sve više zaostaju u obrazovanju, da imaju ogromne rupe u znanju i postaju praktično nepismeni, iako je sve više učenika s odličnim uspehom i vukovaca, samo bez realne osnove. Zbog onlajn nastave opali su kriterijumi ocenjivanja, kovid je urušio sve standarde koji su postojali pre epidemije.

DA LI JE OBRAZOVANJE JEDNAKO ZA SVE?

U pandemiji korone se pokazalo kao neistina da je obrazovanje jednako za svu decu. Očekuje se da posledice štetnih efekata na obrazovanje budu najveće za decu iz ekonomski ugroženih područja, izbeglice kao i decu koja su inače bili loši đaci ili na putu da napuste obrazovanje.

 Učenje putem interneta je dobra podloga za stvaranje većih razlika u mogućnostima obrazovanja, pa će ono imati nesrazmerno bolji, pozitivniji uticaj na učenike koji su već u povlašćenom položaju, na bogate u odnosu na siromašne i na učenike iz gradskih sredina u odnosu na seoske, jer je veća verovatnoća da će kompjutere ili bolje kompjutere i brži pristup internetu kod kuće imati porodice boljeg imovinskog stanja.

Pomoć roditelja, koji su morali da preuzmu ulogu nastavnika, takođe je produbila novi jaz među učenicima. Nisu svi roditelji istih obrazovnih mogućnosti, niti imaju isto slobodno vreme, ili su na isti način posvećeni deci, pa je zapravo najteže bilo onim đacima s kojima je trebalo najviše i najupornije raditi, a to su najmlađi učenici, slabi đaci i učenici sa posebnim potrebama.

KAKO POMOĆI DECI?

 Obrazovanje je uslov opstanka i napretka modernog društva. Od suštinske važnosti je odgovor na pitanje šta možemo učiniti za svoju decu i kako ih pripremiti za budućnost koja svakoga dana donosi neke nove promene.

Samostalno učenje bi se moglo opisati kao najviši stepen aktivacije učenika. Samostalno učenje podrazumeva da učenik sam određuje šta će se učiti i načine na koje će se nešto učiti.

Održavanje kontinuiteta i rutine pruža osećaj sigurnosti. Naučimo decu da uče u kontinuitetu, svakoga dana. Napravimo dobar raspored aktivnosti koji se odnose kako na školu tako i na odmor i zabavu.

Pokažimo im našom upornošću koliko je škola važna, jer obrazovanje znači mogućnosti. Pokažimo im da oni mogu da rade i teške stvari.

Ne moramo biti super heroji, naša deca to ni ne očekuju od nas. Dovoljno je da budemo super roditelji koji ponekad greše ali su spremni da uče.

Autor: Marijana Nikolić, Brainobrain edukator i franšizer