Koje greške roditelji prave u komunikaciji i kako one utiču na detetovu pažnju i fokus?

Komunikacija između roditelja i deteta jedan je od temelja zdravog emocionalnog i kognitivnog razvoja. Ipak, iako većina roditelja ima najbolje namere, određene navike u komunikaciji mogu nenamerno narušiti detetovu sposobnost koncentracije i pažnje. Umesto da pomognu detetu da razvije stabilnost i samopouzdanje, pogrešni obrasci komunikacije mogu izazvati nesigurnost, stres i osećaj zbunjenosti.

U nastavku teksta analiziraćemo najčešće greške koje roditelji prave u komunikaciji i objasniti kako te greške oblikuju detetovu sposobnost fokusiranja.

Vikanje i preglasna komunikacija

Jedna od najčešćih grešaka u komunikaciji jeste vikanje. Iako roditelji često viču iz nemoći ili umora, posledice su dugoročno štetne. Kada dete često sluša podignut ton, njegov mozak ulazi u stanje stresa i umesto da se fokusira na sadržaj poruke, ono usmerava energiju na odbrambeni mehanizam. To znači da umesto da razume šta mu roditelj želi reći, dete uči kako da se zaštiti od neprijatnih osećanja.

Dete koje živi u bučnom okruženju ili koje često doživljava povišen ton roditelja, razvija stanje stalne pripravnosti. Umesto da pažnju usmeri na učenje ili igru, njegov mozak troši energiju na obradu osećaja straha i napetosti. To dovodi do bržeg zamora, smanjene koncentracije i slabijeg pamćenja.

Ako posmatramo uticaj buke na sluh, istraživanja su pokazala da konstantna izloženost buci ne oštećuje samo slušne organe, već negativno utiče i na sposobnost koncentracije i produktivnost. Isto važi i za vikanje – previše buke u komunikaciji ostavlja posledice na fokus deteta.

Pored toga, deca koja su često izložena vikanju razvijaju sklonost ka “isključivanju”. To znači da, umesto da obraćaju pažnju na ono što se govori, ona nesvesno uče da ignorišu glas roditelja kao način samoodbrane. Na duže staze, ovo ozbiljno utiče na sposobnost deteta da se koncentriše na uputstva i zadatke u školi.

Preterana kritika i stalno ispravljanje

Roditelji žele da pomognu detetu da bude bolje i uspešnije, ali ponekad to rade kroz stalno ispravljanje i kritikovanje. Kada dete dobija isključivo kritičke poruke, njegov fokus se ne usmerava na zadatak, već na strah od greške. Umesto da razvija koncentraciju i istrajnost, ono troši mentalnu energiju na brigu da li će opet biti kritikovano.

Preterana kritika stvara unutrašnji glas nesigurnosti. To direktno slabi pažnju, jer je teško biti fokusiran na zadatak ako misli stalno lutaju oko toga da li je osoba dovoljno sposobna ili ne.

Osim toga, kada roditelji stalno ispravljaju svaku sitnicu, dete gubi prirodnu radoznalost. Fokus, koji je kod dece usko povezan sa radoznalošću, bledi jer dete više ne vidi smisao da se trudi ako zna da će ga roditelj odmah prekoreti. Ovaj obrazac vodi ka pasivnosti i manjem angažovanju u učenju.

Nedostatak aktivnog slušanja

Jedna od suptilnih, ali ozbiljnih grešaka u komunikaciji je nedostatak aktivnog slušanja. Kada dete govori, a roditelj je zauzet telefonom, gledanjem televizije ili razmišlja o poslu, poruka koju dete nesvesno prima jeste da njegove reči nisu dovoljno važne.

Deca razvijaju pažnju kroz model ponašanja roditelja. Ako roditelj pokazuje interesovanje, gleda dete u oči i aktivno sluša šta ono govori, dete uči da i samo bude fokusirano i prisutno u razgovoru. Ako roditelj, pak, često prekida dete ili ga sluša “na pola uva”, to postaje obrazac koji dete kasnije prenosi i na druge aspekte života.

Nedostatak aktivnog slušanja takođe utiče na poverenje. Kada dete shvata da roditelj ne obraća pažnju, ono postaje manje motivisano da deli svoje misli i osećanja. To dovodi do povlačenja i smanjene komunikacije.

Nesklad između reči i dela

Jedna od značajnih grešaka u komunikaciji jeste kada roditelji jedno govore, a drugo rade. Ovaj nesklad zbunjuje dete i direktno narušava njegovu sposobnost da se usmeri na zadatke. Ako roditelj, na primer, govori detetu da treba da ograniči vreme pred ekranom, a sam provodi sate pred telefonom, poruka gubi težinu.

Deca najbolje uče kroz primer, a ne kroz reči. Ako postoji razlika između onoga što roditelj govori i onoga što radi, dete razvija unutrašnji konflikt: da li da prati izrečene upute ili uočeni model ponašanja. Ovaj konflikt troši mentalnu energiju.

Kada dete više puta doživi da reči roditelja nisu u skladu sa ponašanjem, smanjuje se njegova motivacija da uopšte prati uputstva. To dalje narušava fokus u školi i drugim aktivnostima, jer dete počinje da sumnja u autoritet odraslih.

Komunikacija sa decom je mnogo više od razmene reči – ona oblikuje njihove emocionalne obrasce, kognitivne sposobnosti i sposobnost koncentracije. Svaka od ovih grešaka ima direktan uticaj na pažnju i fokus deteta, jer remeti njegov osećaj sigurnosti i sposobnost obrade informacija. Dobra vest je da promene u komunikaciji mogu doneti ogromne rezultate. Kada roditelji nauče da koriste smiren ton, daju jasne i sažete poruke, aktivno slušaju i budu dosledni u rečima i delima, deca postaju fokusiranija, sigurnija i motivisanija.