Stidljivost. U našem društvu ova reč često nosi negativnu konotaciju. Često čujemo mame i tate kako sa prizvukom izvinjenja i pravdanja u glasu izgovaraju: “On/ona je malo stidljiv/a, znate..” kada njihovo dete odbija da se pozdravi i osmehne ljudima koje često prvi put vidi, odbija da se odmah veselo igra sa nepoznatom decom, zagrli i poljubi rođake koje viđa jednom godišnje i sl. Ovo su samo neke od situacija u kojima se dete ponaša prirodno u skladu sa svojim osećanjima. Ove stidljivosti se ne treba oslobađati, niti treba dete etiketirati. Ima dece koja su otvorenija i spontanija i koja se lako prilagođavaju, ali su ređa u odnosu na klince koji se u početku malo stide – njihova rezervisanost je samo iskrena, i u skladu sa njihovim ličnim granicama. Uz podršku roditelja i poverenja koje u njih imaju posle nekog vremena ova deca se vrlo brzo opuste i odgovore shodno situaciji, ili, neka više uživaju u svojim trenutnim okupacijama, što treba poštovati. Svako dete je posebno.

Jedan drugi oblik stidljivosti zahteva više pažnje. Ako dete duže u novim situacijama izbegava poglede, odbija da govori, crveni, znoji se, ima tikove, onda je stidljivost znak niskog samopuzdanja. Razlozi su mnogobrojni, a jedini izvor, što se predškolaca tiče, je porodica. Dete se rađa sa određenom osetljivošću nervnog sistema, ali je na roditeljima odgovornost da se detetu prilagode i nađu prave načine odgajanja i vaspitanja. Roditelji često iz najboljih namera pogreše. Ne postoji savršen roditelj. Postoji samo dovoljno dobar roditelj koji se trudi i uči, koji osluškuje svoje dete i bezuslovno ga prihavata kao osobu.

Uvek saslušajte svoje dete. Ono što ono ima da kaže njemu je važno koliko i Vama ono što Vi imate da kažete. Komunikacija je dvosmerni put. Ako ga ne slušate učite ga da Vas ne sluša, i ne samo Vas. Vi ste model po kome dete uči, Vaše ponašanje, ne ono što govorite.

Kad god je prilika pitajte dete kako se oseća u datom trenutku. Priznajte sve emocije i odobrite ih, ali ne i svako ponašanje. Svako ponašanje nosi određene posledice. Neka ih dete bude svesno,  onih koje se odnose na njega, kao i onih koje se odnose na druge ljude – kako se neko drugi oseća kada se lepo ponašaš prema njemu, a kako kada ne. Empatija je ključna u odrastanju samosvesne, samopouzdane osobe.

Ne kritikujte. Ne vređajte. Ne ispoljavajte svoje trenutne ili životne frustracije na svjoj deci. Svi grešimo, ali ako se potrudimo da greške ispravimo to je jedino što ja važno. Treba da iz svojih grešaka izvučemo pouku i sledeći put uradimo bolje. Prenesite ovo svojoj deci. Manjak samopouzdanja često je strah da ne pogrešimo. A, grešiti je prirodno.

            Ne budite škrti na pohvalama. Ima toliko toga što Vaše dete jeste ili dobro radi. Pohvalite i to istaknite uvek kad imate prilike, osmehnite se i zagrlite svoje dete. Maženja ne može biti previše. Govorite detetu često da ga volite i da ste tu ako mu zatrebate, a pustite da sve što može uradi samo.

Naučite svoje dete da voli sebe baš zbog onoga što jeste, ali i onoga što nije. Da je baš takvo jedinstveno i da je to njegova prednost – što baš niko nije potpuno isti kao ono. Da je to bogatstvo ovog sveta – različitost. Naučite ga da ceni svoje oči, ruke, noge, svoje telo, svoje vrline, ali i da bude svesno da su drugi u nečemu bolji i da je to lepo i dobro, da su se sigurno trudili, učili, vežbali i da ako mu je to iskrena želja, može i samo, uz sve što je potrebno, doći do istog uspeha. Razvijajte kod svog deteta radoznalost i ljubav prema učenju.

Razvijajte zahvalnost, uspeti u životu znači živeti život po svojoj meri, biti u trenutku u kojem uvek nalazite samo svoje razloge za sreću i zadovoljstvo. Uspeh je relativan, svako treba da ima svoju definiciju.

Možda sam nešto i propustila, ali ovo poslednje posebno naglašavam jer je osnova, polazna tačka. Bez sledećeg ništa od predhodno navedenog neće biti potpuno i efektno izvedeno.

Polazna tačka u razvoju Vašeg deteta kao samosvesne i samopuzdane osobe ste VI.

Vrlo je važno da se Vi u svojoj koži dobro osećate. Vi ste model na koji se Vaše dete ugleda, Vaše ponašanje (trenutno i dugoročno) i neverbalna komunikacija (način na koji nešto govorite, kontakt očima, stav tela, mimika, gestikulacija), ne vaše reči.

Srećni roditelji odgajaju srećnu decu. Ljubav i prihvatanje možete da date samo ako ih imate za sebe.

Autor: Jelena Balanović, Brainobrain edukator – psiholog i psihoterapeut Sistemske porodične psihoterapije