Blog
Kako da deca na vreme odu na spavanje?
Ovo neće biti još jedan blog na kome će vam se držati lekcije o tome kako to što radite nije dobro i kako da budete savršen roditelj.
S obzirom na to da sam zaposlena mama dve devojčice od 7 i 11 godina i najčešće radim popodnevne smene kao BrainoBrain učitelj i NLP trener u okviru MindUp programa za sve generacije, dolazim sa posla oko 21h. Stoga mi je prilično teško izvodljiva priča: „U 9 u krevet“, jer u 9h mene mnogo toga sačeka kod kuće… Ako su baš taj dan odlučile da budu u skladu sa postignutim dogovorom, u najboljem slučaju su se okupale, večerale i u pidžamama. Međutim, tada počinje priča o tome šta su taj dan videle i doživele, kako je prošla škola, raspravlja se malo o ponekoj simpatiji, onda moja priča, o doživljajima u radu sa decom i roditeljima…Onda bismo svi da se opustimo uz neki film i tako, mic po mic, dođemo često i do ponoći a da nismo u zaspali.
Slična iskustva su i u drugim porodicama. Znam da nismo usamljeni u ovakvim situacijama i da je to jedan od najvećih izazova današnjeg roditeljstva. Ono što je nerovatno, verovali ili ne, odatle počinju mnogobrojne problematike budućeg odrastanja dece.
E sad, vratimo se na početak!
Roditeljstvo je do masovne pojave korišćenja kablovske televizije, kompjutera, tableta i telefona kao i interneta bilo značajno lakše na polju vaspitavanja i odgajanje dece, počevši od vremena predviđenog za odlazak u krevet.
Tokom perioda ranog razvoja deteta (0-4 godine), a stečene navike se nastavljaju i dalje kroz odrastanje, velikom broju porodica usled nepovoljnog radnog vremena, čestog donošenja i dela posla kući, lakše je da svoju decu koja zahtevaju stalnu pažnju i brigu, teško se hrane ili uspavljuju usmeravaju na medije koji plasiraju crtaće, video igrice, pesmice na YouToube-u i ostale zabavne sadržaje koje ih animiraju, smiruju uspavljujući ih bez puno muke. Takođe, usled nedostatka vremena često se dešava da vreme koje je predviđeno za spavanje po preporukama se često zaobiđe u širokom luku i deca često, kao i roditelji, kasno ležu.
Sve iz ličnog iskustva i sve sa najboljim namerama godinama činim.
Kao dete koje je odrastalo ’80-ih, moji mama i tata ovakvih problema nisu imali. Sa radnim vremenom 7-15 h, slobodnim vikendom, tri raspoloživa kanala na televizoru bez daljinskog upravljača i ja sam, kao i sva ostala deca, dan provodila na ulici igrajući se, vozeći bicikl i rolšue leti i sankajući se do iznemoglosti zimi. Stoga, problema sa uspavljivanjem posle „Laku noć, deco“, a pre dnevnika u 19:30 nije bilo.
No, vremena se menjaju i mi sa njima. Već u studentskim danima sa pojavom kablovske televizije, DVD video klubova, pa pojavom interneta i moje navike su se menjale i opcija da se legne u krevet do 22h je bila davna prošlost. Po prvom, a i drugom porođaju, najopušteniji deo dana je bio baš onaj kada svi poležu a ja se relaksiram uz društvene mreže, poneki film i seriju ili dobru knjigu. I to sam prenela na svoju decu. Reda u vremenu za spavanje nije bilo, jaslice su preskočene, u vrtić krenule sa 5 godina sa vrlo fleksibilnim jutarnjim dolascima, a odlazak u krevet nije značio spavanje, već često gledanje crtaća, čitanje priča, pričanje i pevušenje…..i godine su prolazile.
Često sam čitala blogove i druge tekstove koji su govorili o značaju odlaska deteta u krevet i pitala se: „Zašto je to važno? Ako dete odspava tih 10-12 sati dnevno, zašto je bitno tačno kada je to?“ Druga stvar koja me je pogađala je ta što su te tekstove pisali ljudi koji i možda nisu roditelji ili žive u nekom drugom vremenu sa stavom da: deca budu u krevetu već u 19:30, sređena i nahranjena, da im se pričaju priče, upali prigušeno svetlo, nikako ne čuju zvuci iz ostatka stana – zapravo najbolje je da cela porodica legne u krevet u isto vreme.
Hajde da budemo realni. Koliko je izvodljivo čak i ljudima koji rade do 17h, pa dođu kući do 18h ili kasnije da zaista imaju vremena da srede nešto po kući (veš, sudove, stan…), pripreme večeru, pripreme ručak za sutra, popričaju sa svojim ukućanima i mirno se smeste u postelje do 21h? Da ne govorim o ljudima koji rade i duže ili rade noćne smene….
Zaista veliki izazov, posebno kada se uzme u obzir da su deca provela dan u kući, a ne napolju, sedeći uz TV, kompjuter, telefon – oni i nisu umorni, već razdraženi i puni adrenalina. No, ograničenje u pogledu korišćenja savremene tehnoligije je tema za sebe.
Nešto me je kopkalo i počela sam istraživati kako to da je toliko važno tačno kada treba staviti dete u krevet. I tako naletim na informaciju da se hormon rasta luči 30% posle ponoći i to u tačno određenom delu sna, a sve je povezano sa Mesecom i njegovim uticajem na plimu i oseku. Kako smo mi bića vode jer smo sastavljeni od preko 70% tečnosti, tako ima i veliki uticaj na naš organizam.
Stručnjaci kažu kako deca koja spavaju u toku prvog dela noći a najkasnije zaspe do 21h su odmornija, spremnija za izazove, lakše uče i savladavaju gradivo, prijatnija su i smirenija. Deca sa manjkom sna ili sa neadekvatnim tajmingom sna su često pospana, razdražljiva uz prateći deficit pažnje. Takođe, depresija kod adolescenata se najčešće javlja kod mladih sa nedovoljno sna.
Gojaznost je takođe jedna od pojava nedostatka sna i nepoštovanje tajminga lezanja i ustajanja. Na taj način, nepoštovanje biološkog sata, utiče na lučenje hormona leptina i grelina, koji regulišu apetit i osećaj gladi. Znate i sami koliko često nam se apetit otvori baš noću!
I sve ovo što piše i što stručnjaci pričaju stoji, sve je tačno. Radim sa decom i anketirajući njih i roditelje i jasno se videla razlika one manjine koja poštuje smernice o vremenu odlaska u krevet.
BrainOBrain i MindUp program radim sa decom i roditeljima i u stalnom sam kontaktu sa izazovima koje život nosi.
Intelektualni razvoj koji se podstiče kod dece primenom BrainGym i BrainStorming vežbi, kao i kroz učenje mentalne aritmetike se pokazao kao fantastičan na polju bržeg procesuiranja informacija. Deca brže pamte, shvataju, razumeju, usvajaju i primenjuju naučeno.
Zaista, deca koja imaju pravilan san, mnogo brže, lakše i bez ikakvog otpora naše gradivo usvajaju, za razliku od one (kojoj pripadaju i moja deca) čiji roditelji ili ona sama to ne čine. Jedan veliki deo edukacije kroz BrainOBrain jeste učenje tehnika i alata iz oblasti NLP-a. NLP je akronim od neuro lingvističko programiranje i predstavlja nauku o procesima razmišljanja. Kroz moje edukacije u MindUp programu sa tinejdžerima i odraslima veliki deo predstavlja formiranje i sprovođenje ciljeva.
Odlučila sam da primenim ono što već u mnogim drugim oblastima primenjujem, a takođe učim i svoje đake da čine. Pa zašto onda ne bi to učinila i sada, sa izazovom koji je predamnom.
Dakle, dečiji san ću predstaviti u obliku postavljanja cilja i ovo su njegovi koraci:
No 1. Moj cilj je da moja deca i ja spavamo najkasnije u 21:30 – prvo pravilo postavljanja cilja je zadovoljeno, pozitivno postavljen cilj (šta želim, a ne šta ne želim).
No 2. Sve što sam ikada uradila radila sam najbolje što sam mogla – nema griže savesti i prebacivanje samom sebi da sam loš roditelj.
No 3. Ne postoji neuspeh, već samo rezultat, željeni ili neželjeni – sve do sada što sam radila nije ne uspeh, naučila sam na koji način ću postojeću prepreku da prevaziđem zahvaljujući resursima koje sam stekla na tom putu.
No 4. Iz iskustva znam da radikalne promene nisu održive i da navike koje imamo su veoma teške za promeniti – kako za naš um, tako i za naše telo. Tako da ću svake nedelje pomerati granicu za po 15 minuta. Kako najčešće ležemo oko ponoći, računam da za 12-15 nedelja doći do famoznih 21:30 što mi je cilj – postavljen način i vremenski okvir.
No 5. Promeniću svoje prioritete. Odmah po završenom poslu ću odlaziti kući, a sređivanje prostora i administraciju ću ostaviti za sutradan i dolaziti pola sata ranije na posao. Takođe, kada dođem kući, kućne poslove (koje sam već prilično i delegirala svojim ćerkama) ću raditi rano ujutru, jer ću i biti u mogućnosti da ustanem ranije odmorna.
Tako da krećem u akciju!
Odluka je pala i verujem da ću je uspešno realizovati kao što sam činila za sve ostale stvari koje su mi bile važne.
U životu je važno opredeliti se šta želimo. U životu je važno postaviti ciljeve za sve: od posla kojim želimo da se bavimo, visine zarade koju želimo da ostvarimo, mesta gde želimo da živimo, braka i porodice koju želimo, pa do mesta gde želimo da letujemo, odeće koju želimo da nosimo, zdravlja koje želimo da imamo….sve su to ciljevi – manji ili veći, značajniji ili manje značajni, hitni ili ne tako hitni. Lestvica prioriteta se sama napravi.
Kakva je svrha spoznaja koje imamo? Kakva je svrha znanja ako ono ostaje pasivno nad našom ne odlučnošću i prihvatanjem da smo mi ne moćni da ga primenjujemo?
Moja svrha je u edukaciji dece, mladih, odraslih. Godine nisu bitne, one su samo broj. Edukacija dovodi do boljih vidika šta život znači i kako ga valja živeti. Preduslov najvažniji za život je zdravlje: mene kao roditelja, moje dece, vas, vaših potomaka.
Ako znam i imam informacije o tačnim i jasnim razlozima zašto je važno da moja deca ležu u krevet u određeno vreme, a pri tom ja znam da sam u periodu formativne faze mog organizma to činila, šta mogu raditi sa tom spoznajom osim primeniti je u praksi.
I hoću, jer mogu.
Želite li je primeniti i vi?