Kako da motivišemo decu da se ponašaju na određeni način, da imaju volju i entuzijazam? Odgovor je da postoji veliki broj metoda koje funkcionišu i donose željene rezultate za neku decu određeno vreme. Pitanje koje treba da postavimo je: kako da predložimo red koji neće ugroziti detetov zdrav razvoj i šta detetu treba da bude u stanju da shvati svoj pun potencijal? Svi instant saveti i instrukcije kako disciplinovati dete bi možda trebalo da dolaze sa upozorenjem sličnim onim farmaceutskim: „Postoje kontra indikacije“.  Iako nam nekad deluje kao da nešto rade ili neće da urade u inat, deca više od svega žele da budu dobra za one koji su odgovorni za njih i za koje su vezani. Ako ih uvažimo, vidimo, čujemo njihove potrebe deca će otkriti sve što nam je potrebno da znamo kako da ih motivišemo. Kazne, nagrade, uslovljavanja, podmićivanja zaista nisu potrebni kada dete ima unutrašnju motivaciju da nešto uradi i u tome istraje. Kako da motivacija dolazi iznutra, da dete nalazi zadovoljstvo u osećaju koji mu donosi bavljenje nekom aktivnošću?

Ispričaću vam priču sa časa. Deca se ponašaju, ne baš najbolje, i učiteljica preti da neće biti dogovorene kreativne aktivnosti koju svi priželjkuju na kraju nastave, ako momentalno ne prionu na zadatke. Jedna devojčica, nazvaćemo je Tamara, odmah frkne i kaže: „Nema problema, ionako ne volim  da pravim glupe zeke!“, i time je izvojevala svoju malu pobedu i to joj je najvažnije. Iva pak počinje da plače vidno potrešena, jer sve što je želela jeste da nastavnica bude zadovoljna njome. Ne zna kako da uradi zadatak koji se očekuje od nje i da bude prihvaćena od drugara koji su odlučili da je vreme za nestašluke. Ona ne voli kad se učiteljica ljuti, tada ne može da misli, ne može da radi pod pritiskom, to je parališe. Ona voli kad se svi lepo slažu, kad je sve harmonično, stabilno, bezbedno i da je svi vole. Treće dete, Luka, odmah obećava da će se popraviti: „Pa taj zadatak je baš zanimljiv, svakako jedva čekam da ga uradim“ i iskreno to misli u tom trenutku, ali vrlo brzo zaboravi svoje obećanje. Ne može da odoli zabavi, želi slobodu i druženje jer mu je to najvažnije. Četvrtom detetu Ani ova situacija zaista ne odgovara, ona voli red, jasna pravila i smernice, ali nastavnica ih ne daje. U njenoj glavi odzvanja: „Zašto niko ne poštuje pravila, pravila zato postoje da bi se poštovala“. Ona želi strukturu, ali nje nema i ona ne može da se posveti zadatku u tom haosu. Da se sada vratimo ovoj učiteljici, koja nije baš u zavidnoj poziciji jer je ono što je uradila, uslovljavanje, bilo očigledno pogrešno. Zamislimo da je ovo nije obeshrabrilo, jer zašto bi, dobila je toliko korisnih informacija, sada tačno zna kako da ih motiviše, svakog ponaosob. Tamara  će se odmah osetiti bitnom i da ima kontrolu u ovoj situaciji ako je, recimo, zamoli za uslugu. Reći će joj da joj treba njena pomoć, pošto nju deca slede i slušaju i nastavnica ne može da negira njen uticaj na ostalu decu. Poverava joj odgovornost, koja se obično poverava odraslima, a to je – da ona bude primer ostalima, tako što će početi prva da radi. Šapnuće joj to u tajnosti sa sigurnošću da će upravo to upaliti i to će biti dovoljno, jer ključna reč za Tamaru je moć, ona je njen pokretač, a sad je ona glavna. Luki je dovoljno predložiti da osmisli neku igru ili da on uz pomoć „eci peci pec“ ili još bolje njegove nove izmišljene pesmice koju će svi zajedno pevati, odrede ko kad radi na tabli zadatke. Luki je bitno da su svi povezani u interakciji i da je sve igra. Ivi će prići i blago i sa puno topline reći: „Razumem da želiš da budeš uz drugare, a i da uradiš šta treba i zadovoljiš i mene, ali nije bitno da zadovoljiš druge već najpre sebe. Sad ćemo mi polako to da vidimo zajedno, ljubavi, gde je zapelo u tom zadatku“. Sada su svi uslovi ispunjeni i Ana može da se vrati radu, jer sve što je njoj trebalo je malo reda i jasnoće.

Sada je pred svima novi izazov, kako istrajati, ali i taj deo je lak. Dovoljno je svakog pohvaliti ponaosob takođe. „Tamara, sviđa mi se kako si prva prionula na posao, pa onda ćeš verovatno prva i završiti (sećate se njoj je važno da ima izazov pred sobom i da se dokaže). Luka, vidim da se smeškaš, jesi li uočio kako je zabavan taj primer, sebi si namestio najzanimljiviji. Izvoli za nagradu pečat. Ali ne čujem da se Ana buni, njoj se izgleda sviđa njen zadatak. Bravo Ana, nisam ni sumnjala da ćeš uraditi sve tačno, nije ni otkucala štoperica za tu tabelu. Iva ponosim se tobom, kako predano radiš, sve postupno i sve potvrdjuješ na abakusu dodirom. Tako si sigurna, samo polako… iiii bravo Tamara! Molim aplauz svi, prva si završila! “

Pogađate, ovo nije izmišljena priča, jer svako ko radi sa decom prepoznaje ove tipove ličnosti dece. Svaki dan učimo nešto od njih i divimo se njihovoj autentičnosti. Poznati kanadski razvojni psiholog Gordon Neufild kaze da ne moramo da imamo odgovor na sve, već treba da budemo odgovor na dečiju potrebu za pripadanjem, značajem, da su dovoljni takvi kakvi su i, što je najvažnije, da se osećaju „pozvano“ da slobodno budu svoji i autentični u našem prisustvu, on još kaže:“Deca najbolje uče kada im se sviđa njihov učitelj i osećaju da ih njihov nastavnik voli.“ Naime, naš uticaj je veoma značajan, jer ako ih gledamo sa sjajem u očima i tu smo za njih puni elana, pričajući o onome što bismo voleli da im prenesemo „zarazićemo ih ovom energijom“. Divan citat o kom često pričamo na času glasi: „Ako imate samo jedan poklon da podarite svom detetu, nek to bude entuzijazam“. Svako ko je bio u društvu male dece susreo se sa tim entuzijazmom i radoznalošću koja pleni, pitanje je da li smo mi kadri da odgovorimo na taj nivo energije i da ostanemo sa njima u tom polju gde najlakše uče. Deca su prirodno znatiželjna, puna volje i energije, ono što je naš zadatak je da taj ogromni potencijal prepoznamo i kanališemo. Naravno, moramo da se pobrinemo da budemo dobar provodnik i model: pristupačan, postojan, fleksibilan, istrajan…jer im tako pružamo podršku da i oni to budu.

Moje kolege i ja u Brainobrain akademiji imamo tu privilegiju i slobodu da prepoznavajući stil učenja svakog deteta prilagodimo svoj pristup njegovoj ličnosti i pričamo „na njegovom jeziku“. Tipu ličnosti koji uči vizuelno je potrebno, ne kaze se slučajno, nacrtati, da vidi, nekada bukvalno, a nekad je dovoljno biti slikovit, pričati priče, stvarati viziju. Kome je potrebno da čuje i oseti da bi lakše naučio tu smo da koristimo reči auditivne i kinestetičke. Osvešćujemo i značaj neverbalne komunikacije, emocija tako što ih podstičemo da se izraze kroz kroz glumu, skečeve, kreativno pisanje i crtanje. Istražujemo i pišemo o vrlinama, kao što je posvećenost, upornost, disciplina, samostalnost, duhovitost. Prave reči su ključne, jer one kreiraju naše misli i pokreću nas na određena ponašanja. Neurolingvističko programiranje, koje je jedna od osnova našeg programa, se bavi upravo time da iskoristi moć reči kroz pozitivna uverenja, reči koje se usade i niču polako u dečijem umu koji se razvija i dobijaju neka nova i potpunija značenja pri susretu sa novim izazovima.“Postoji rešenje za svaki problem“, „Ne postoji neuspeh, samo povratna informacija“, ”Svaka osoba je jedinstvena“, su samo neke od njih. Um i telo su deo istog sistema, takođe je jedno od uverenja, a to deca kinestetici najbolje znaju. Zato organizujemo izlete u prirodu, jer nema lepšeg načina da se saznaje o zivotinjama, biljkama, prirodnim zakonima i na čistom vazduhu istražuje i kroz igru iskustveno uči. Ako vreme ne dozvoljava da istražujemo napolju, u svakom centru postoji kreativni kutak u kom puštamo mašti i veštim prstićima na volju, a nije nam strano ni da napravimo neki zdrav specijalitet od voća u našim učionicama. Sve su to aktivnosti u kojima deca uče sa mnogo entuzijazma i doprinose svojim idejama, dogovaramo se i zajedno odlučujemo šta ćemo i kako raditi. Avantura koja najduže traje je abakus mentalna aritmetika koja iz nivoa u nivo kristališe mentalne moći i deca osećaju uzbuđenje zbog svog napretka koji ne jenjava, jer polako osvajaju teritoriju svog uma. Jačajući fokus i koncentraciju sticanjem veštine multitaskinga i fotografskog pamćenja, deca šire svoje apetite za novim usvajanjem znanja i veština sa neograničenim kapacitetima i samopouzdanjem.

Možda ćete se zapitati da li je dobro na ovaj način motivisati dete, ”koristeći” njegove lične karakteristike, potrebe i vrednosti kao pokretače na akciju, jer šta će se desiti u okruženju u kom nema ovog personalizovanog glasa koji ga bodri baš onako kako mu je potrebno. Ako smo mi dovoljno motivisani i istrajni da ovako pristupimo deci, ono što će se desiti jeste da će dete introjektovati ovaj glas na vreme i to će zauvek ostati unutrašnji „motivacioni govornik“ koji ga vrednuje i veruje u njegove potencijale. Dete će  biti u stanju da kreira svoje okruženje, jer njegova težnja neće biti da se po svaku cenu uklopi u neki sistem, već će biti iznutra motivisano i imaće prirodno volju i hrabrost da gradi svoje optimalno okruženje i postane kreator i lider svog života.

Sanja Jevtić Micić

Specijalni pedagog i BrainOBrain edukator