Bilo je jedno septembarsko jutro, koje se nije uopšte razlikovalo od drugih. Ustao sam, doručkovao, spremio se i krenuo na posao. Stigao sam, javio se kolegnicama i seo za laptop. Pre nego što počnem sa časovima, imam običaj da pregledam mailove koji su tog jutra pristigli. Otvorio sam ga i imao šta da vidim. Svim Brainobrain školama u Srbiji stiglo je obaveštenje da se krajem novembra, u Dubaiju planira održavanje 8. Svetskog prvenstva u mentalnoj aritmetici i da Srbija ima pravo učešća. Ovo je bilo prvo takvo prvenstvo uživo, imajući u vidu da je prethodno održano još 2019. godine a da ono iz 2021. nije bilo uživo nego online, samim tim je dobilo na još većem značaju i težini.

Veoma brzo sam obavestio sve roditelje o tome i čekao da vidim da li će biti zainteresovanih. Na moje veliko iznenađenje interesovanje među decom je bilo veliko. Međutim kako je vreme prolazilo iskristalisala su se dva imena: Matija Vudragović i Aleksandra Bogunović. Igrom slučaja ova deca idu i u istu osnovnu školu, doduše ne u isti razred, ali opet su to deca koja se veoma dobro poznaju, čiji se roditelji druže, braća takođe…Jednostavno je bilo suđeno da ovo dvoje predstavljaju našu školu.

Pripreme za samo takmičenje smo počeli bukvalno istog dana kada sam i saznao da će biti takmičenje. Njih smo imali dva puta nedeljno, u okviru redovnih časova, imajući u vidu ostale obavezne i vannastavne aktivnosti kojima su oni prisustvovali. Za vreme vežbanja oni su pokazivali izuzetno visoku motivaciju  za rad. Sve je praćeno i određenom dozom humora, kojem je više, da budem iskren, pribegavao Matija. J

Tokom vežbanja sa decom sam radio sve tipove zadataka ne želeći ništa da prepuštam slučaju. Bilo je tu prigovora „zašto moramo da radimo sabiranje sa 10 brojeva?“, „radiću množenje i deljenje, tu sam brz“ itd. Međutim, gledajući iz ove perspektive danas, to se pokazalo kao pun pogodak. Urađen je veliki broj tabela, zadataka, primera, potrošeno previše tonera na štampanje…Bližio se i taj 26. novembar kada je bilo zakazano takmičenje. Zbog opravdanih razloga nisam bio u mogućnosti da putujem sa decom u Dubaiji ali čitav proces pripreme, samog takmičenja i dočeka je bio takav kao da sam i lično bio tamo. Na takmičenje se otputovalo dva dana ranije, u četvrtak 24.11. u večernjim časovima dok je cela Srbija bila prikovana uz prijemnike televizijskog signala očekujući debi fudbalske reprezentacije Srbije na prvenstvu sveta u Kataru protiv selekcije Brazila. Imajući u vidu da su naši prošli na debiju kao „bosi po trnju“, nije bilo stvarno vredno. Nego da se vratimo na prvobitnu priču.

Deca su sa svojim roditeljima, posle 5 sati leta stigla u svoje odredište gde ih je za neka 24 časa čekalo nešto što se ne dešava svaki dan, Svetsko prvenstvo u brzom računanju. Dočekalo ih je prijatnih 25 stepeni, što se može reći, da je mnogo prijatnije nego novembarskih minus dva. Ceo taj petak je proveden u uživanju i opuštajućim aktivnostima. Rekao bih i više nego opravdano imajući u vidu činjenicu koliko su se deca spremala za samo takmičenje. Stigla je i subota ujutru, dan za takmičenje. Prema agendi takmičenja bilo je potrebno izdvojiti čitav jedan dan za ceo događaj. Samo takmičenje po kategorijama je trajalo tri minuta za koja su deca trebala da urade što više tačnih primera. Posle toga je išao propratni program koji je uključivao demo prezentacije, deo posvećen sponzorima itd. Ta ista agenda je Matiju i Aleksandru smestila u isto vreme, 10:45. isto mesto i sa istim ciljem, da pokažu da su stvarno zaslužili više od toga da budu „obični“ učesnici.

Smestili su se i čekali dobro poznate reči „Ready, position and start“. Iz publike su ih bodrile porodice koje su, prema mom mišljenju, imale veću tremu od njih dvoje tada. Začulo se i „start“ i takmičenje je počelo. Brzo su protekla i ta tri minuta bez ikakvih problema. Dodela trofeja, medalja i zahvalnica je bila zakazana za 16:00 po lokalnom vremenu, oko 13h po vremenu u Srbiji. To jutro sam mojim takmičarima poželeo još jednom sreću i da mi sve javljaju šta se dešava.

Oko pola 1 po našem vremenu dobio sam telefonski poziv od Marije Ilieski koji me je i više nego obradovao. „Novak, sada su nam poslali mail iz Dubaija, želela sam da te lično nazovem, Aleksandra Bogunović je osvojila trofej, a Matija Vudragović srebro, čestitam ti“, rekla mi je ona tada. Poziv me je zatekao na času i u početku nisam pokazivao neke preterane emocije. Međutim kada se čas završio, shvatio sam šta se upravo dogodilo. U međuvremenu mi je i Matijina mama Jelena javila istu vest. Ona je bila malo začuđena kako ja to već znam ali vesti se danas brzo šire, pogotovo one dobre.

Aleksandrina majka je takođe podelila svoju radost uz suze radosnice. Tog dana ništa više nije bilo isto. Nekih pola sata kasnije, stigla je i fotografija sa dodele nagrada. Na njoj se vide dvoje dece, u zelenim Brainobrain majicama sa trofejom i srebrnom medaljom koja sija kao zlato. Spletom okolnosti Matija i Aleksandra su bili i jedini predstavnici Srbije na ovom takmičenju što dodatno daje na težini njihovom uspehu.

Tog vikenda čestitke su stizale sa svih strana. Povratak u Srbiju je usledio nekoliko dana kasnije kada im je najpre priređen svečani doček u osnovnoj školi „Nikola Tesla“ u Novom Sadu, koju oboje pohađaju, a zatim i povratak u „Školarka“ među ostale drugare. Ovaj uspeh je zabeležila i lokalna televizija Vojvodine radeći prilog za „Jutarnji program“ a i Novosadska televizija gostovanjem u njihovom studiju. Iako su prošle tri nedelje od uspeha u Dubaiju utisci se ne sležu. Potajno sam verovao da ova „zlatna deca“ mogu da naprave uspeh tamo i to se obistinilo.

Ovom prilikom želim da izrazim zahvalnost svima onima koji su omogućili da se ovako veliki uspeh postigne i da se ovoj deci pruži prilika da pokažu šta su naučili. Matija i Aleksandra se polako vraćaju svakodnevnim školskim obavezama i drugim vannastavnim aktivnostima tenisu odnosno odbojci. Jedno je svakako sigurno, ovaj uspeh će ostati zabeležen u njihovim životima i odrastanju. To će biti sećanje na upoznavanje sa drugim kontinentom, kulturom i životom koji je dijametralno suprotan od onoga što se svakodnevno živi kod nas. Na meni kao njihovom edukatoru je da se pobrinem da ovaj njihov uspeh bude ideja vodilja za nove generacije dece koja će da „podižu kuglice i izgovaraju magične reči“ ne bi li jednog dana stvorili magiju uživo na nekom ovakvom događaju. J

Novak Stanišić, Ma pedagog i edukator Brainobrain Školarko Novi Sad