Septembar je iza nas. Mesec pun izazova za sve nas, a posebno za dečicu koja kreću u školu.

“Šta je to škola?“, “Šta se tamo radi?”, “Koliko se ostaje u školi?”, “Da li ćemo se igrati tamo?”, “Ko je ta učiteljica koju mi svi pominju i šta ona radi?”, “Da li će tamo biti neki drugar kog već poznajem?” samo su neka od pitanja koja se motaju po glavici jednog đaka prvaka.

Odmah tu su i mame i tate, sa istim ili sličnim brigama, samo sagledanim kroz prizmu roditelja.

U svakom slučaju, polazak u školu predstavlja veliki stres, kako za dete, tako i za roditelje i njihovu bližu okolinu. Stres koji, čini mi se, sve više hranimo, dok ne postane veći od nas samih. Kako to da promenimo?

Kao edukator u jednom od Brainobrain edukativnih centara za decu, susrećem se sa dečicom i njihovim roditeljima, sa njihovom svakodnevnicom, srećom i uspesima, ali i sa strahovima i brigama.

Naravno, kao i svakog septembra, i ove godine je glavno dešavanje bio polazak u školu naše dečice, njihov susret sa novim okruženjem i snalaženje u istom. Prisutno je uzbuđenje, ali i strah od svega što ih čeka nakon upisa, sve obaveze i odgovornosti koje donosi škola. Ali, interesantno je kako kroz ovaj period prolazi dete, a kako roditelj.

Dete je uzbuđeno zbog polaska u školu, jedva čeka da upozna novo okruženje, nove drugare, učiteljicu…bezbrižno gleda na sve što ga čeka u narednom periodu i sa osmehom dočekuje sve novine. Sa druge strane su roditelji, takođe presrećni što njihovo mezimče konačno kreće prvi razred. Svesni su da je to potpuno nova etapa u njihovom životu, ali su svesni i šta sve ta etapa nosi sa sobom. Dok je dečji korak ka školi siguran, roditeljska sreća je preplavljena brojnim brigama, opravdanim i manje opravdanim.

“Da li je moje dete spremno za školu?”, “Kakva su ostala deca?”, “Da li dete to može?”, “Kako će mu se dopasti učiteljica, a kako on njoj?”, “Da li će zapamtiti šta je za domaći zadatak?”, “Sa kim će provoditi vreme u školi?”… Ovo su samo neka od pitanja o kojima roditelj beskrajno razmišlja svakog dana, bilo da je kod kuće, na poslu ili bilo gde drugo. A iza svega toga se krije ključno pitanje – KAKO USKLADITI ŠKOLSKE OBAVEZE SA DOSADAŠNJIM TEMPOM ŽIVOTA I AKTIVNOSTIMA KOJE ISPUNJAVAJU SVAKI DAN MOG DETETA?

Deca koja dolaze na Brainobrain akademiju su kroz program uspela da razviju redovne radne navike i znaju šta znači imati svakodnevnu obavezu, ma koliko ona vremenski bila zahtevna. Svakodnevnim kratkim vežbanjem razvijaju osećaj odgovornosti prema svojim obavezama, a ujedno razvijaju bolju koncentraciju i brzo pamćenje, koje će im svakako služiti, kako u školi, tako i u svim ostalim aktivnostima. Deca postanu toliko ažurna u rešavanju svojih dnevnih zadataka, da to postaje aktivnost koju dete ne doživljava kao teret. Dete samostalno radi svoje domaće zadatke i roditelj na to gleda kao “podrazumevanu aktivnost svakog dana”.

Polazak u školu!

A onda dođe dan polaska u prvi razred. Dete potpuno spremno za školu, a roditelji sa novom brigom – kako sve uskladiti? Dosta roditelja me pitalo da li će njegovo dete moći sada da postigne školu i dodatne aktivnosti. Misle o tome kako uskladiti termine svih aktivnosti i smene u školi.  Razmišljaju koje aktivnosti da isključe kako ne bi preopteretili dete. A da li ste pomislili da vaše dete to može? Da li ćete dati priliku detetu da se pokaže u svom najboljem svetlu i dokaže sebi i svima oko sebe da može sve što hoće!

Organizacija svog vremena i obaveza deci koja dolaze na Brainobrain uopšte nije strana, dajte im samo prostora za to. Brainobrain program zahteva pomoć roditelja, posebno na prvim nivoima, ali pomoć koja se već sa prvim obavezama u školi i te kako pokaže delotvornom.

Brainobrain đak prvak i te kako zna šta znači redovan rad za uspeh u bilo čemu, šta znači domaći zadatak, kako da postavi prioritete i kako da savlada poteškooće u rešavanju raznih situacija. Sa kontinuiranim razvojem fokusa i koncentracije, učenik za kratko vreme rešava domaće zadatke i usvaja nova znanja. Ali ne samo to. Intenzivnim razvojem veštine vizuelizacije kroz ovaj program, dete stiče sposobnost povezivanja i primene usvojenih informacije i znanja. Informacije se brže memorišu i duže se pamte, a dete uči s razumevanjem.

Na kraju se postavlja pitanje – Da li je roditelj spreman da isprati tempo svog deteta? To, naravno, ne znači da dete treba da zatrpamo brojnim dodatnim aktivnostima jer smatramo da “naše dete to može”. Pričajte sa decom o njihovim potrebama, interesovanjima i zajedno donosite odluke o dodatnim aktivnostima koje će vaše dete pohađati. Ne da vaše dete donese odluku, još uvek nije dovoljno spremno da samo odlučuje o tako bitnim stvarima. Ne i da roditelji sami odlučuju, bez da čuju želje svoje dečice. Nije rešenje i da dete često menja aktivnosti i lako odustaje od započetih “poslova”, jer, čemu ga to učimo u životu, kako će onda stići do svog cilja.

Dragi roditelji, budite pažljivi u dogovoru sa decom oko njihovih dodatnih aktivnosti, budite detaljni u ispitivanju prednosti svakog izbora i ne donosite brze odluke, jer vi ste primer svom detetu. Svaki roditelj želi samo najbolje za svoje dete, pokažite im to. 

Podaci o autoru:

Jelena Pušonjić, BrainOBrain edukator