Odrastanje svakog deteta propraćeno je istraživanjem granica koje se smeju ili ne smeju preći, a ovaj deo odrastanja ima ključnu ulogu u vaspitavanju deteta i njegovoj daljoj socijalizaciji. Postavljanje jasnih limita u ponašanju višestruko je korisno za dete, a u nastavku teksta saznajte zašto svaka detetova želja ne bi trebalo da naiđe na odobravanje.

#1 Dečja percepcija ne može da obuhvati sve posledice određenih izbora

U ranim stadijumima razvoja, dete ne može da predvidi šta će se sve dogoditi posle određenog postupka. Ono je usmereno na one strane svog izbora koje pružaju zadovoljstvo, ali izuzimajući ili ignorišući negativne posledice.

Ukoliko je, na primer, vreme koje ste odredili za odlazak na spavanje u 21h, a vaš sin se joguni i odlaže oblačenje pidžame za dečake, uz obrazloženje da želi da gleda crtane filmove, on verovatno ne uviđa da će se to odraziti na njegov sutrašnji dan, da će biti umoran i dekoncentrisan, te je zato neophodno da ispoštuje pravilo koje se tiče odlaska u krevet.

#2 Jasne granice na početku zaustavljaju negativne obrasce ponašanja

Koliko god da se trudite kada je reč o vaspitanju vašeg deteta, morate imati u vidu da vi niste jedini uzor za njegovo ponašanje. Vršnjaci u školi ili vrtiću, kao i odrasli ljudi koji vas okružuju, mogu biti negativan uzor za dete.

Međutim, ukoliko dete vidi da u nekoj situaciji određeni postupak, koji je inače neprihvatljiv, dovodi do željenog ishoda, pokušaće da ga implementira u svoj život.

Roditelj je tu da postavljanjem nepokolebljivih granica pokaže detetu šta će se dogoditi svaki put kada ono ponovi određeno nepoželjno ponašanje, kako bi ga destimulisao da nastavi sa istim vidom postupaka.

Destimulisanje se može ogledati u ukidanju privilegija, kao što je izlazak u park sa drugarima ili gledanje nekog sadržaja koje dete voli, a nikako ne moraju biti agresivne metode fizičkog kažnjavanja.

#3 Doslednošću šaljete poruku detetu da je doslednost važna

Kada sankcionišete određeni potez deteta, velika je verovatnoća da će ono pokušati ponovo da probije postavljene granice. Ukoliko imate dete koje se teško miri sa postavljanjem limita, verovatno će vam biti potreban visok nivo izdržljivosti kako ne biste posustali.

Ostavši dosledni, detetu poručujete da nećete posustati samo zato što osećate pritisak i da taj pritisak neće učiniti da nešto što je za vas neprihvatljivo postane prihvatljivo.

Mnogi roditelji nemaju snage da izdrže pritisak deteta, pa popuste pred njime, čime šalju poruku detetu da ukoliko dovoljno dugo insistira na nečemu, dobiće dozvolu da radi i ono što je po njega štetno, a time mu se šalje poruka da u budućnosti i samo posustaje pred pritiskom.

#4 Nepovoljne posledice detetovog izbora uče ga preuzimanju odgovornosti

Jedna od najvećih grešaka koju roditelji prave jeste što prezaštićuju dete. Na primer, dete nije uradilo svoj domaći zadatak, pa se roditelj prihvata posla kako dete ne bi dobilo lošu ocenu.

Preuzimanjem detetovih školskih obaveza poručujemo detetu da se ono može ponašati kako želi bez posledica, jer uvek postoji neko ko će obaviti njegove zadatke umesto njega. Naravno, to neće uvek biti moguće i dete će se jednom suočiti sa time, što u kasnijem životnom dobu uvek ima veću cenu nego kada dete to shvati na vreme.

Ukoliko dopustite da se dete suoči sa lošom ocenom, kao prirodnom posledicom svog ophođenja prema obavezama, naučićete ga da prihvati odgovornost za svoje posledice i da u vama ima podršku, ali ne nekoga čiju pomoć može da zloupotrebljava.

#5 Detetu šajete poruku da postupci koji povređuju druge nisu dobrodošli

U želji da postignu određen cilj, deca umeju da posegnu npr. za agresivnim ponašanjem, bilo da je reč o fizičkoj ili verbalnoj agresiji. Sankcionisanjem takvih postupaka dete shvata da ne može da se ponaša neempatično prema drugima i da ne treba da radi ono što ne želi da njemu drugi priređuju.

Ignorisanjem takvog detetovog ponašanja indirektno ćete mu poručiti da je u redu da se ponaša nekorektno prema drugima, što je u kasnijem životnom dobu skoro nemoguće ispraviti.

#6 Odgovor je jasan – granice su i te kako potrebne!

Ma koliko roditelj bio spreman da povlađuje svom detetu, treba da ima u vidu da će dete pre ili kasnije zakoračiti u realan život, u kom niko drugi neće blagonaklono gledati na njegovo ponašanje ukoliko je društveno neprihvatljivo.

Postavite granice na vreme i odnegujte biće kojem je jasno u kojim okvirima se kreće poželjno i zdravo ponašanje i budite uvereni da će i ono ubrzo znati da razlikuje kod drugih šta je ono što je prihvatljivo, a šta ne, kao i da samo postavlja granice prema problematičnom ponašanju drugih!