U Indiji Nacionalni dan matematike obeležava se 22. decembra na dan rođenja njihovog neverovatno darovitog matematičara Srinivasa Ramanudžana.

Ko je bio Srinicas Ramanudžan?

Rođen krajem 19. veka Srinivasa je vrlo rano pokazao izuzetnu sposobnost da razume i obrađuje matematičke obrasce, razvija teorije i teoreme, da potvrđuje mnoge rezultate za koje nije ni znao da već postoje i da su dokazani.

Nažalost, rođen je u siromašnoj porodici, i okolnosti u kojima je živeo i rastao nisu mu pružile previše prilika, može se reći da je i svoje briljijantne rezultate postizao bez formalnog obrazovanja i, još tužnije, bez prevelikih mogućnosti da pruži sebi puno izvora informacija ili kontakata sa drugim naučnicima sličnih interesovanja. Uspeo je da upiše koledž, ali kako je bio uspešan samo na polju matematike, a ne i u drugim predmetima, to mu je onemogućilo njegov nastavak. Ipak, on ne odustaje od matematike i svaki deo svog bića posvećuje proračunima, brojevima, teoremama.

U poštanskoj prepisci uspostavlja kontakt sa engleskim matematičarem G. H. Hardijem  (Godri Harold Hardi), koji je potpuno fasciniran njegovim rezultatima i pomaže da Srinivasa doputuje u Kembridž.

Nažalost, zbog samog načina života i ranije poljuljanog zdravlja, kao i loše ishrane Srinivasa uskoro oboljeva i vraća se za Indiju gde nakon godinu dana i umire u 32. godini života. Ni jednog momenta nije prestao da se bavi matematikom, a iza sebe je ostavio razne sveske i beleške sa rezultatima koji gotovo i vek nakon njegove smrti bivaju potvrđivani. Njegov rad je bio inspiracija za otvaranje čitavih novih područja istraživanja , a od hiljade njegovih istraživanja samo 14 se pokazalo netačnim! (Izvor: Wikipedia)

Šta možemo naučiti iz života ovog matematičkog genija?

Prvo i osnovno pitanje koje se nameće je koliko toga bi Srinivasa Ramanudžan postigao da je imao bolje uslove za život, i nažalost, gotovo 100 godina kasnije za veliki broj dece uslovi života nisu ništa bolji.

Koliko je među njima talenata, koliko bistrih umova, koliko ljudi koji bi u budućnosti mogli da menjaju svet, ali puka borba za opstanak to onemogućava.

Poražavajuće je da kao kompletno društvo nismo sazreli dotle da siromaštvo, glad i sve što sa tim ide dovedemo do minimuma.

Poslednjih godina, svetske krize i ratovi dodatno taj problem pojačavaju, a nadali smo se da će napredak nauke i civilizacije na velika vrata uvesti humanost za sve. Velika je odgovornost na nama kao i na novim generacijama da podstičemo te promene. Ma koliko se one nekada činile male ili minorne, često upravo sitnica pokrene lavinu.

Drugo važno pitanje je koliko bi ovaj briljantni um ostvario da je imao podršku sistema? Takođe, veliko pitanje i danas.

Da li je danas nešto drugačije za izuzetne umove?

Svi smo podvrgnuti pravilima i normama koje moramo da ispunjavamo kako bismo zadovoljili nametnute standarde, a to je vrlo često i na uštrb onoga u čemu smo izuzetni. Krajnje je vreme da školski, obrazovni i sistemi koji su sa tim u uskoj vezi, postanu fleksibilniji kako bi omogućili velikim umovima da napreduju i razvijaju se u onoj sferi za koju su “rođeni”.

Sasvim je očekivano da i prosečan čovek ne može da bude za sve talentovan, ali kada su u pitanju ljudi koji imaju neku izuzetnost, ta disharmonija je posebno naglašena. Neverovatno je da se ceo sistem tako lako odrekne ljudi koji bi mogli da menjaju svet na bolje u samo nekoliko godina i to samo zato što recimo – iako pravi proračune koji su i tada i kasnije dokazano bili izuzetni, ne može da preskoči kozlić (naravno, i sama ovde malo karikiram ovo, ali istina nije daleko).

To se i dan danas dešava u našim školama, deca se ocenjuju po učinku i toliko toga im zavisi od proseka i te brojke na papiru, a zar ne bismo trebali učiti decu da je najpre potrebno da uvek daju svoj maksimum?! Pa onda i ocenjivati prema uloženom trudu i naporu, a ne prema tome koliko će neko shvatiti logaritme, diferencijale, hemijske jednačine… jer ne mogu svi to da shvate, ali toliko je dece koji se zbog toga ubijaju u pojam, uče napamet samo reprodukujući znanje bez ikakve mogućnosti da će ikada znati da ga upotrebe, pa što ne pomenuti da se okreću i varanju, laganju jer sistem ne može da podnese da nismo svi za sve rođeni i samo one “najbolje u svemu” gura da napreduju.

Da li je moguć individulani pristup svakom pojedincu?

Kao neko ko već godinama radi po Brainobrain metodi, i zbog čega danas i pominjemo Ramanudžana, pošto i on i Brainobrain vode poreklo iz Indije, mogu reći da sam toliko ponosna što nam naš program na velika vrata dozvoljava da primenjujemo u našoj učionici pristupe o kojima sam pisala. Kroz naše programe stipendiranja, ali i uopšte kroz slobodu koje nam naše poslovanje pruža, imamo priliku da omogućimo da program stigne do svakog deteta kojem bi ono pravilo veliku razliku. Pristup svakom našem đaku je individualan, a osnovna načela kojima se vodimo jeste da pomognemo jedni drugima, da činimo dobro za zajednicu, ma koliko to dobro se u tom momentu činilo malim, učimo decu da su to poduhvati koji će ostati i godinama iza njih i kao učitelji i franšizeri mnogo smo ponosni na to.

Druga stvar jeste da program koji je načelno kakav jeste, prilagođavamo svakom detetu i maksimalno korigujemo u toku samog rada i kako se bolje upoznajemo. Otkrivamo dečje potencijale kao i ono u čemu su manje uspešniji i umesto da se trudimo da od onoga u čemu su manje uspešni dovedemo do nekog proseka, mi podstičemo decu da ono u čemu su sjajni dovedu do savršenstva.

Nažalost, i dalje je tu borba sa sistemom kojem svi moramo da “robujemo”, ali Brainobrain učitelji se maksimalno trude da naše učionice budu oaze mira, smeha i dečjeg napretka, a potpuno svesni toga da ne mogu svi da napreduju jednakim tempom i slaveći zajednički sve te razlike i radujući se svačijem i, najmanjem, uspehu.

Na kraju dana zaista jeste najvažnija ona divna krilatica – nije važno kojom brzinom dete uči i napreduje, sve dok ga podstičemo da se ne zaustavlja.