Kako motivisati dete kada kaže „Ne mogu“? 7 pitanja koja menjaju razgovor
„Ne mogu.“
Dve reči koje roditelji čuju mnogo češće nego što bi želeli.
Nekada se pojave pred domaćim zadatkom. Nekada tokom učenja nove veštine. A ponekad već nakon prvog pokušaja, kada nešto ne ide onako kako je dete zamislilo.
Naš prvi impuls često je da ga ohrabrimo.
„Ma možeš ti to!“
„Samo se malo potrudi.“
„Nije to toliko teško.“
Ali šta ako detetu u tom trenutku ne treba još jedan savet, već drugačije pitanje?
Način na koji razgovaramo sa decom ne može ukloniti svaki izazov, ali može otvoriti prostor da ga dete sagleda drugačije.
Šta se zapravo krije iza detetovog „Ne mogu“?
Kada dete kaže da nešto ne može, to ne mora da znači da ne želi da se potrudi.
Možda ne razume zadatak. Možda se plaši da će pogrešiti. Možda poredi sebe sa drugima, umorno je ili jednostavno ne zna odakle da počne.
Zato, pre nego što pokušamo da ga motivišemo, vredi da razumemo šta nam zapravo govori.
Razlika između „Ne mogu“ i „Ne znam kako“ ponekad je mnogo važnija nego što izgleda.
Prva rečenica zvuči kao kraj razgovora.
Druga nam pokazuje gde razgovor može da počne.
Sedam pitanja koja roditelji mogu da isprobaju
Ova pitanja nisu čarobna formula. Neće svako odgovarati svakom detetu niti svakoj situaciji.
Njihova vrednost je u tome što umesto gotovog rešenja nude priliku da dete razmisli, izrazi šta mu je potrebno i učestvuje u pronalaženju sledećeg koraka.
1. „Šta ti je u ovome najteže?“
Umesto da kažemo „To je lako“, možemo pokušati da razumemo šta je detetu teško.
Možda poznaje postupak, ali ne razume zadatak. Možda ume da računa, ali ne zna kako da počne.
Kada zajedno prepoznamo konkretnu prepreku, lakše je pronaći odgovarajuću pomoć.
2. „Koji deo već znaš da uradiš?“
Dete koje je zapelo često prestane da primećuje sve ono što već ume.
Ovo pitanje vraća pažnju na postojeće znanje, bez pretvaranja da problem ne postoji.
Ako je rešilo prva dva koraka, a treći mu ne ide, ne mora da počinje od nule. Može da nastavi od mesta na kojem mu je pomoć zaista potrebna.
3. „Koji bi bio najmanji prvi korak?“
Veliki zadaci ponekad izgledaju mnogo teže nego što jesu pojedinačni koraci od kojih se sastoje.
Umesto da kažemo „Završi domaći“, možemo pitati: „Šta misliš, koji bi mogao da bude prvi korak?“
Nekada je dovoljan jedan pročitan zadatak, jedan pokušaj ili samo dogovor odakle ćemo početi.
4. „Sećaš li se kada ti je nešto slično bilo teško, a kasnije si naučio/la?“
Deca, baš kao i odrasli, lako zaboravljaju koliko su stvari nekada učila od početka.
Vožnja bicikla, vezivanje pertli, prvi zadaci iz matematike — sve su to veštine koje su u nekom trenutku bile nove.
Podsećanje na prethodno iskustvo ne dokazuje da će sada sve biti lako. Ali može da pomogne detetu da prepozna da trenutna teškoća ne mora biti trajna.
5. „Šta ti je sada potrebno od mene?“
Ponekad roditelj želi da pomogne toliko brzo da ne ostavi detetu prostor da kaže kakva mu je pomoć potrebna.
Možda želi da mu objasnimo zadatak. Možda da zajedno uradimo prvi primer. A možda mu je jednostavno potrebna pauza.
Ovo pitanje daje detetu priliku da izrazi svoju potrebu, a roditelju da pruži podršku koja odgovara situaciji.
6. „Šta smo naučili iz ovog pokušaja?“
Nije svaki pokušaj uspešan.
Ali neuspešan pokušaj može da nam pokaže šta još ne razumemo ili šta sledeći put možemo da promenimo.
Umesto da grešku odmah ispravljamo, možemo zajedno istražiti šta se dogodilo.
Tako razgovor ne ostaje samo na rezultatu, već uključuje i proces učenja.
7. „Šta bi želeo/la da probaš drugačije sledeći put?“
Ovo pitanje posebno je korisno kada se dete smiri i bude spremno da razgovara.
Ne tražimo savršen odgovor.
Dajemo mu prostor da predloži ideju, razmotri mogućnosti i učestvuje u odluci o sledećem koraku.
Ponekad će mu biti potrebna naša pomoć. Ponekad će samo pronaći rešenje koje nama nije palo na pamet.
Važno je i kada postavljamo pitanja
Zamislite dete koje je upravo zaplakalo jer nije uspelo da reši zadatak.
To verovatno nije pravi trenutak da ga zasipamo sa sedam pitanja.
Nekada je korisnije jednostavno reći: „Vidim da ti je teško. Hajde prvo da napravimo pauzu.“
Pitanja imaju smisla kada postoji prostor za razgovor.
Važni su i ton, strpljenje i spremnost da saslušamo odgovor, čak i kada nije onakav kakav smo očekivali.
Cilj nije da dete uvek bude motivisano. Cilj je da zna da teškoća ne mora da znači da treba da odustane.
Zašto je način komunikacije važan i tokom učenja?
Učenje nije samo pamćenje činjenica i dobijanje tačnih odgovora.
Deca tokom učenja vežbaju i kako da pristupe novom zadatku, zatraže pomoć, prihvate povratnu informaciju i nastave posle greške.
Upravo zato Brainobrain program povezuje mentalnu aritmetiku sa aktivnostima usmerenim na životne veštine.
Pored rada sa abakusom i matematičkim zadacima, metodologija uključuje i elemente NLP-a prilagođene deci, kroz koje se obrađuju teme komunikacije, samopouzdanja i odnosa prema učenju.
Više o samom pristupu možete pročitati na stranici Brainobrain programa.
Ipak, ono što dete vežba na času ne prestaje njegovim završetkom.
Važno je i kako kod kuće razgovaramo o zadacima, greškama, napretku i očekivanjima.
A šta kada roditelj želi da promeni sopstveni način komunikacije?
Postoji još jedna zanimljiva strana ove priče.
Dok pokušavamo da naučimo dete da ne odustaje, možemo primetiti i sopstvene automatske reakcije.
Koliko puta smo odgovorili nestrpljivo, iako smo želeli da budemo podrška?
Koliko puta smo završili rečenicu umesto deteta ili odmah ponudili rešenje?
Način na koji komuniciramo nije važan samo u roditeljstvu. Iste navike često primećujemo u partnerskim odnosima, na poslu ili u razgovorima sa drugim ljudima.
Za odrasle koji žele da sistematičnije istražuju komunikaciju, jezičke obrasce i različite perspektive, jedna od mogućnosti je NLP Practitioner edukacija u KORA centru.
Takva edukacija pruža prostor za upoznavanje NLP modela i njihovo praktično vežbanje, uz kritičko sagledavanje onoga što nam je korisno.
Jer dok decu podstičemo da razvijaju nove veštine, i sami možemo nastaviti da učimo.
Sledeći put kada čujete „Ne mogu“…
Ne morate odmah da ponudite rešenje.
Možda je dovoljno da zastanete i pitate: „Šta ti je sada najteže?“
Jedno pitanje neće rešiti svaki problem. Ali može otvoriti razgovor u kojem dete neće morati samo da se bori sa onim što mu je teško.
A upravo takvi razgovori čine važan deo zajedničkog učenja i odrastanja.