Deca ne uče samo za školskom klupom, već i usput, tokom svakodnevnih obaveza: dok se pakuje torba, kuva ručak ili ide u kupovinu. 

VAK pristup, koji razlikuje vizuelni, auditivni i kinestetički način učenja, može se primeniti upravo u takvim običnim situacijama. 

U nastavku je prikazano kako se sva tri načina mogu uključiti kroz obaveze koje porodica ionako ima.

Svakodnevne obaveze kao prostor za učenje

Pogledajte jedan običan dan iz ugla vašeg deteta. Ujutru bira odeću, na putu do škole prati znakove i brojeve na autobusima, a popodne pomaže oko ručka ili slaže igračke po kutijama. Svaka od tih situacija sadrži ono što čini učenje: nešto se vidi, nešto se čuje i nešto se radi.

Problem je što te tri stvari obično dolaze nasumično, a dete ih ne povezuje. Kada kažete „idemo po namirnice“, dete čuje rečenicu, ali ne zna šta se od njega očekuje. Kada samo pokažete spisak, dete vidi listu, ali ne razume zašto je važna. A kada ga pustite da trči između polica, ono se kreće, ali bez cilja.

Zato je prvi korak da jednostavnu obavezu pretvorite u malu celinu sa tri dela: da dete prvo nešto vidi, zatim čuje dogovor, pa tek onda obavi svoj deo zadatka. Nije potrebna posebna oprema ni dodatno vreme. Dovoljno je da redosled bude jasan i da dete zna šta se od njega traži.

Plan aktivnosti daje detetu nešto da posmatra

Vizuelni deo najlakše je uvesti jer traži samo jedno: da plan ne ostane u vašoj glavi. Dete ne može da prati ono što nije videlo, a mlađa deca posebno teško pamte niz uputstava koja su im samo izgovorena.

Zamislite da se spremate na zajednički odlazak u tržni centar. Umesto da u hodniku nabrojite šta sve treba da obavite, sednite sa detetom i nacrtajte kratak plan: tri ili četiri jednostavna simbola, redom kojim ćete ići. Čizmica za radnju sa obućom, kesica za voće, šolja za kafić na kraju. Dete od sedam godina to može da nacrta samo, a vi tako dobijate i dodatni kinestetički element, odnosno pokret ruke.

Ako želite da sve to proverite u stvarnom prostoru, poslužite se primerom zajedničke kupovine. Npr. tokom odlaska u retail park u Novoj Pazovi ili drugoj lokaciji dete može da pogleda plan, sasluša dogovor i obavi jednostavan zadatak. 

Može da pronađe vrata radnje, prebroji izloge do nje ili na papiru označi ono što ste već obavili. Kada su prodavnice jasno razdvojene, dete ima mnogo vidljivih tačaka oslonca, a vi ste već zadali okvir koji ono prati.

Važno je i da plan ostane kratak. Dete koje dobije previše simbola izgubiće nit, pa je bolje krenuti sa tri koraka i dodavati ih kako ono stiče sigurnost. Plan treba da bude pomoć, a ne još jedna obaveza.

Razgovor uvodi slušanje u zajednički zadatak

Auditivna obrada informacija često je ono što roditelji već predstavljaju deci, ali bez namere. Kažemo detetu „idi i uzmi“ i očekujemo da će sve zapamtiti. Slušanje, međutim, postaje korisno tek kada dete ima razlog da pažljivo sluša i kada može da ponovi ono što je čulo.

Zato zamolite dete da vam svojim rečima prepriča dogovor pre nego što krenete. Pitanje poput „Šta ćemo prvo, a šta posle?“ podstiče ga da u glavi složi redosled i da ga izgovori naglas. Pri tom ne ispravljajte svaku nepreciznost. Ako dete kaže da ćete prvo ići po voće, a vi ste planirali obuću, samo se vratite na plan i pogledajte ga zajedno.

Razgovor ne treba da se završi pre polaska. Dok hodate, komentarišite ono što vidite: „Ovde smo prošli drugu radnju, ostala nam je još jedna.“ Takve kratke rečenice drže pažnju deteta na zadatku i uče ga da svoje iskustvo opisuje rečima. Nije potrebno da zvučite kao nastavnik, dovoljno je da govorite polako i konkretno.

Mnoga deca koja se lako oslanjaju na sluh dobro reaguju i na ritam ili rimu. Ako dogovor pretvorite u kratku brojalicu, na primer „prvo čizme, pa voće, pa kafić“, dete će ga pamtiti i bez papira. Vi ne uvodite novu veštinu, već koristite ono što dete već ume.

Pokret povezuje uputstvo sa praktičnim postupkom

Kinestetički deo, odnosno učenje kroz pokret i radnju, roditelji najčešće zanemare, jer se kretanje u javnom prostoru često doživljava kao nešto što treba umiriti. A upravo je pokret ono što mnogoj deci treba da bi razumela ono što su videla i čula.

Dete uči kada nešto uradi svojim rukama i nogama. Zato mu dajte mali, stvarni zadatak koji se obavlja telom: neka nosi malu korpu, pritisne dugme na liftu, pronađe policu sa određenom stvari ili preda novac na kasi. Zadatak ne mora da bude važan, ali mora da bude njegov. Kada dete zna da je odgovorno za jedan deo, pažljivije prati ostatak.

Recimo da tokom zajedničke kupovine kažete da je njegov zadatak da pronađe crveni natpis na ulazu i da vas povede do njega. Ono mora da pogleda okolinu (vizuelno), da se seti šta ste dogovorili (auditivno) i da zaista pređe put do cilja (kinestetički). Sva tri načina učenja učestvuju u jednom jednostavnom pokretu.

I ovde je mera važna. Ako zadatak bude pretežak za dete, pretvoriće se u pritisak. Bolje je da dete obavi manji zadatak uspešno nego veći sa frustracijom, jer prvi uspeh gradi sigurnost, a ona je preduslov za sve ostalo.

Kako spojiti načine učenja u svakodnevici?

Kada sve ovo sastavite, dobijate obrazac koji možete da primenite gotovo bilo gde: pogledati, dogovoriti se, uraditi. Plan na papiru, razgovor pre polaska i zadatak u prostoru čine jednu celinu u kojoj se ništa ne svodi na samo jedan način učenja. Dete koje se u početku više oslanja na sluh dobiće i sliku i pokret, a ono koje voli da se kreće dobiće i reči i simbole.

Zanimljivo je i to da ovaj pristup radi i obrnuto. Ako dete teško sluša uputstva, umesto da ga stalno opominjete, pokušajte da mu najpre pokažete sliku ili da mu dodelite pokret, pa tek onda dodajte reči. Neka deca tek kroz pokret razumeju ono što im je već tri puta izgovoreno.

Iste obrasce možete prenositi na druge situacije: put do bake, odlazak u biblioteku, pripremu večere ili pospremanje sobe. U svakoj od njih ima i slike, i reči, i pokreta, a vi odlučujete koliko će svaki deo biti naglašen. Ne morate da ih sve primenjujete svaki put, već da primetite koji deo vašem detetu najviše pomaže.

Na kraju, najvažnije je da dete uživa u tome. Kada učenje izgleda kao zajednička aktivnost, a ne kao zadatak, ono postaje deo porodične svakodnevice. Možda će se jednog dana pokazati da je dete najbolje zapamtilo upravo onaj trenutak kada je samo povelo celu porodicu do prave radnje.